Širom sveta, danas, 8. aprila, obeležava se 53. po redu, Međunarodni dan Roma, kako bi se skrenula pažnja na probleme sa kojima se suočava romska populacija, posebno na njihovu diskriminaciju i progon. Ali to je i dan kada se slavi romska kultura.
Povodom Međunarodnog dana Roma, Evropska komisija je upozorila na ozbiljne izazove sa kojima se Romi suočavaju u svakodnevnom životu, uključujući visok nivo anticiganizma i diskriminacije. Kako se navodi u sopštenju Komisije 80% Roma u deset članica EU u riziku je od siromaštva, 52% nema gde da stanuje a 22% živi u domovima bez tekuće vode. Pored toga, Romi nemaju isti pristup kvalitetnom obrazovanju, zapošljavanju i zdravstvu kao ostali građani.
Romi su najveća i najdiskriminisanija evropska etnička manjina. Procenjuje se da u Evropi živi od 10 do 12 miliona Roma.
U Nemačkoj živi između 70.000 i 150.000 Sinta i Roma. Tačan broj nije poznat, to su podaci koji se baziraju na procenama različitih udruženja Sinta i Roma.
Današnji dan je ujedno i sećanje na prvi Svetski kongres Roma koji je održan 1971. godine u Londonu, koji je okupio 23 predstavnika iz devet država, sa ciljem postizanja socijalne pravde i jednakosti. To prvo međunarodno okupljanje Roma bilo je znak novog samopouzdanja. U okviru pokreta za emancipaciju poslednjih decenija, pokrenula se šira javna rasprava, koja je, zahvaljujući posvećenom radu mnogih romskih aktivista, dovela i do veće društvene prepoznatljivosti i bolje zaštite ljudskih prava romske populacije.
Međutim, Romi su i dan danas suočeni sa diskriminacijom. Centralno veće nemačkih Sinta i Roma, zabeležilo je na stotine slučajeva diskriminacije i rasizma protiv manjinske zajednice u 2022. godini. Veće upozorava da sve veći nacionalizam i desničarski ekstremizam doprinose nasilju nad manjinama u Nemačkoj. U izveštaju Centralnog veća nemačkih Sinta i Roma se takođe navodi da se oko polovina zabeleženih slučajeva diskriminacije dogodila „na institucionalnom nivou“, što znači da su pripadnike Roma i Sinta diskriminisali zaposleni u državnim institucijama kao što su policija, kancelarije za socijalnu zaštitu, centri za zapošljavanje ili opšinske uprave odgovorne za zbrinjavanje izbeglica. Sa nacionalnom strategijom „Antiziganismus bekämpfen, Teilhabe sichern!“, odnosno „Iskoreniti anticiganizam, osigurati učešće“, nemačka vlada ulaže dodatne napore koji imaju za cilj bolju integraciju Sinta i Roma u Nemačkoj. Važni ciljevi pritom su jednak pristup obrazovanju, zapošljavanju, zdravstvu i stanovanju, kao i efikasna borba protiv anticiganizma.
A u nastavku ćemo čuti sa kakvim se sve problemima suočavaju pripadnici romske populacije u Srbiji. O tome razgovoram sa koleginicom Jelenom Đukić-Pejić iz Niša.
Jelena, da li ima podataka koliko Roma trenutno živi u Srbiji?
Prema poslednjim podacima iz popisa iz 2022. godine, Romi su treća nacionalna manjina po brojnosti u Srbiji, iza Mađara i Bošnjaka, i prema tim zvaničnim podacima ima ih oko 150.000, ali prema podacima brojnih organizacija koje se bave pitanjima Roma, ima ih sigurno 3 puta više.
Samo u Nišu, u kome ja živim, prema zvaničnim podacima ima nešto manje od 6.000 Roma, ali sigurno ih ima više od 15.000 po procenama romskih ili drugih nevladinih organizacija.
Najveći broj Roma i dalje živi po romskim mahalama, ali naravno postoji imali broj Roma koji živi sa većinskim stanovništvom. Takođe, nije tako mali broj Roma koji se nisu izjasnili kao Romi, već kao deo većinskog stanovništva.
Osman Balić, direktor YUROM Centra iz Niša i predsednik Lige Roma, ekspertske organizacije koja broji više od 50 romskih organizacija, govori o problemu neorganizovanisti romskih organizacija na međunarodnom nivou, ali drugim problemima kao što su desničarske ideje, ksenofobija pojačana izbegličkom krizom, odsustvo nove evropske kulturne politike.
Balkanske zemlje vrlo sporo ulaze u Evropsku uniju i taj sistem vrednosti nama Romima nedostaje. Jer čini mi se da bi taj sistem vrednosti, naročito u oblasti ljudskih prava, dobro došao Romima. Mi na Balkanu imamo i stvaranje novih država i stvaranje novih nacija i stvaranje novih jezika, traženje novih indentiteta i u takvoj konstelaciji odnosa, u takvom jednom političkom ambijentu Romi su često meta tih etno-centrizama, raznih izama i tako dalje. Nedovoljno se na Balkanu poštuju usvojena međunarodna dokumenta u oblasti ljudskih prava. Rezolucije i deklaracije su samo deo jedne fasadne demokratije i fasadne manjinske politike u tim državama u kojima mi živimo. A pazite, na Balkanu imate jedno dva i po miliona Roma. I ono što nedostaje na Balkanu su finansijska sredstva koja se itekako daju iz fondova Evropske komisije i Evropske unije, ali ta finansijska sredstva moraju da budu direktna, neposredna pomoć romskim nevladinim organizacijama i građanima kojima je to namenjeno, mislim na Rome.
A da li ste u kontaktu sa romskim organizacijama u Nemačkoj? Evo u Berlinu se od 17. Do 19. maja održava Savezni kongres Roma.
Da, pratim situaciju, u kontaktu sam i s Romani Roseom i sa ljudima iz drugih organizacija koje su u međuvremenu nastale, mislim na ove Rome sa Kosova. Ta romska dijaspora, kako je mi sada zovemo. Jesam u kontaktu preko društvenih mreža, pratim šta oni rade. Nažalost, zbog zdravstvenog stanja nisam baš u mogućnosti da svugde i prisustvujem, ali to što se dešava u Nemačkoj može da bude dobar primer drugim zemljama, kako se rešavaju problemi. Dakle, ono što što se čini u Nemačkoj, a moj utisak je da se razgovara i da se posle razgovara i stvarno nešto uradi. To jeste primer kako se menjaju stvari na bolje. Uz opšti društveni konsenzus i uz dominantno prisustvo Roma. Vi imate taj inženjering socijalni gde u mnogim državama ljudi donose odluke bez Roma, a u ime Roma. Ta anomalija u Nemačkoj ne postoji i to je dobro i to naročito kada imate i politički i ekonomski snažnu zemlju kao što je Nemačka, onda je i vrlo lako promeniti stanje na bolje.
Kao novinarka i fotografkinja ti si često na terenu, bila si u niškim mahalama, pa reci kako tamo izgleda život Roma?
Ima tu različitih slika. Postoje mahale u kojima nije tako očigledno da tu žive Romi, ali postoje i mahale koje izgledaju baš onako kako zamišljamo romska naselja i kakva ih viđamo u filmovima. Meni kao novinarki i fotografkinji je uvek veliki izazov zaći u te mahale i razgovarati sa ljudima. Ali, činjenica je da ova populacija još uvek živi u dubokom siromaštvu, mahom se bavi sakupljanjem otpada, a oni koji su se malo bolje snašli, drže tezge na pijaci ili prodaju i popravljaju kućne aparate donate iz inostranstva. Najvidljivi su zapravo ti koji sa zaprežnim kolima sakupljaju sirovine za reciklažu.
Oni najčeše žive od socijalne pomoći, njihove porodice su brojne i više generacija živi pod jednim krovom. Zamislite čoveka u zrelim godinama koji već ima više od 20oro unučića, jer ima petoro dece između17 i 35 godina. Egzistencijalni problemi ovih ljudi su neverovatno veliki, a od socijalne pomoći je nemoguće sve to pokriti – novac je potreban starima koji su bolesni, roditeljima da omoguće deci školovanje, obuću, odeću, pa je nedostatak novca zaista očigledan problem u ovim naseljima.
Šta je sa najmlađom generacijom školskog uzrasta?
Obrazovanje je Romima i dalje ključni nedostatak, ali se stvari pomeraju sa mrtve tačke. Ranije smo imali i generacije odraslih koji su nepismeni, ali i decu koja ne idu u školu iako je ona zakonom obavezna. Danas takođe imamo generacije odraslih koji su nepismeni, ali koji uviđaju da njihova deca ne traba da budu nepismena. Prema podacima Fondacije Centar za demokratiju, čak 7 odsto dece u Srbiji uopšte ne bude upisano u osnovnu školu. U 49 opština u Srbiji ima preko 10% dece koja budu isključena iz osnovnog obrazovanja, a tom broju treba dodati i onu decu koja iz različitih razloga napuštaju školovanje.
I pored toga što, postoji zakonska obaveza pohadjanja osnovne škole?
Tako je, prema važećem zakonu, pohađanje osnovne škole je obavezno, i kazne za kršenje ovog zakona su novčane, ali često se desi da ne može lako da se utvrdi da je zakon prekršen. Na primer, ima situacija da su neke porodice sistemski nevidljive.
Kako je to moguće, jel imaš neki primer?
Postoje opštine u Srbiji u kojima po podacima Fondacije Centar za demokratiju čak 30% dece ne bude upisano u osnovnu školu, takva je jedna opština u Nišu, a to je Palilula, ili recimo u Vojvodini u Senti oko 20% dece koja ne budu upisana u školu.
S druge strane, u Nišu postoji osnovna škola koja se nalazi tik do romskog naselja, I ovo je segregisana škola u kojoj su Romi u velikoj većini, čak 97%. To svakako nije dobro ni za decu Rome, ni za decu srpske nacionalnosti, ali važno je reći da je dobro u ovoj situaciji to što ovde ima i zaposlenih nastavnika i stručnih lica poput psihologa i pedagoških asistenata koji su takođe Romi. Tako mogu biti dobar primer đacima kada je reč o važnosti obrazovanja i nešto jednostavnijem životu u odnosu na onaj, hajmo reći tradionalni romski život.
Kako država sudeluje u obrazovanju dece i mladih Roma?
E sad što se tiče države i obrazovanja romske dece, država obezbeđuje knjige, ali sprovodi i druge afirmativne mere poput školskih i studentskih stipendija za ovu populaciju. Na primer u školskoj 2021/22 godini stipendirano je 1213 učenika, 65% su devojčice, a kada je reč o studentskim stipendijama i studentskim kreditima u 2022/23. godini dodeljena su dva studentska kredita, a pravo na studentske stipendije ostvarilo je 107 romskih studenata. I ovde su devojke malo proaktivnije, ali zaista samo malo, 51% su devojke. To je lepa i ohrabrujuća slika, ali još uvek nedovoljno dobra jer ona druga slika iz romskih mahala je problematična na mnogo različitih nivoa.
Na šta konkretno misliš kad to kažeš?
Među decom i mladim Romima još uvek ima puno problema: rani brakovi se dešavaju i danas, zbog čega deca, posebno devojčice napuštaju osnovnu školu pre završetka i odlaze u novo siromaštvo. Naravno, rani brakovi su kažnjivi zakonom, i škola je u obavezi da prijavi da dete više ne dolazi u školu, ali često ovakve situacije ne dobiju nikakav epilog. I tu je statistika poražavajuća – pre nekoliko godina su dve nevladine organizacije, jedna niška i jedna aleksinačka uz pomoć EU i Vlade Švajcarske sprovele istraživanje samo u Aleksincu, malom mestu u blizini Niša u kojem živi nešto više od 1.000 Roma.
Prema ovom istraživanju, u bračnu zajednicu između 10. i 15. godine stupilo je 50 žena, a 100 žena između 16. i 20.godine. Tek 15 Romkinja se udalo nakon 20. godine. Od njih 150 koje su pre punoletstva postale supruge, 18 žena nije samo donelo odluku o tome, već je na njih vršio pritisak neko iz porodice.
Čak 23 žene su pre svoje 15. godine rodile prvo dete, a 107 pre 20. godine. Zapanjujući podatak je da je 78 ispitanica imalo abortus pre punoletstva. Tek 20 žena je završilo srednju školu, dok je 67 samo osnovnu, a skoro 80 Romkinja nije završilo ni osnovnu školu. Više od 140 ispitanica nije zaposleno, dok 135 njih živi od socijalne pomoći.
Spomenula si devojke, a šta je sa dečacima?
Dečaci često moraju da zarađuju, pomažu porodici i tu upadaju u druge zamke. Narkomanija je veoma zastupljena u ovoj ranjivoj grupi. U visokom siromaštvu u kome veliki broj romskih porodica živi, a koji oni misle da rešavaju, između ostalog i ranom udajom, i mlađi i stariji maloletnici, pa i mladi punoletni Romi često uđu u svet prodaje narkotika, a onda i u konzumiranje.
Još jedan ogroman problem kod dece i mladih Roma je ona slika kada na raskrsnicama ulica peru šoferšajbne automobila na semaforu. Ovo je takođe krivično delo i to spada u trgovinu ljudima. Dakle ovo su i dalje ogromni problemi koji ova populacija i društvo u celini imaju, i njima se bave sve romske organizacije, a njihove inicijative u suzbijanju ovih problema podržavaju i evropske organizacije i institucije.
Šta još čini država za poboljšanje situacije? Poznato je i da nevladine organizacije pomažu. Vidi li se to i u praksi?
Organizacije, država i institucije zaista rade na rešavanju ozbiljnih društvenih, ali i političkih problema poput readmisije, izgradnje ili sređivanja objekata za stanovanje, legalizacije, jačanja kapaciteta populacije u koje spadaju edukacije odraslih za započinjanje biznisa i slično.
Pošto se romska populacija teško zapošljava, a rad u javnim preduzećima je manji od 0.001%. Na primer nemačka organizacija HELP radi svuda u regionu i pokriva sve zemlje na Zapadnom Balkanu i pomaže upravo u oblastima samozapošljavanja, ali samo u Srbiji je od početka 2018. godine do sredine 2023. uložila 10 miliona evra za sve ove oblasti. Prema njihovim podacima Rome i u regionu muče iste muke, a to su siromaštvo, obrazovanje i zaposlenje.