Moj dom daleko od moje kuće

Stand: 07.04.2025, 16:36 Uhr

U gradu iz kojeg dolazim kažu da su običaji drugačiji od kuće do kuće, i da je devojci koja se udala i otišla u drugu kuću u početku uvek teško da se privikne, ali da posle „legne na rudu“. To znači da na kraju prihvati običaje.

Kod mene je sve to tako, i još plus na duplom nivou. Hoću da kažem da bi trebalo da se ponašam onako kako se društvo ponaša, i još plus da prihvatim običaje kuće u koju sam ušla. Moj kolega iz pozorišta Muzo, tvrdi da za nas koji dolazimo iz Novog Pazara, nema nikakvih problema za integraciju: “Da l’ da odemo u Nemačku ili bilo koju državu, mi uvek imamo po nekog svojtu đe možemo da se povežemo”.

Moje jedine svojte, tj. rođaci, u ovom slučaju su bili muževljevi rođaci, a moja olakšavajuća okolnost za duplu integraciju je bila ta što volim različitosti, međutim, nije sve tako jednostavno. Ne mogu da grešim dušu pa da kažem da mi je bilo teško uklopiti se u porodicu mog muža, ipak, bilo je i sa njima nerazumevanja. Srećom, ona su se svodila na ponašanje za stolom. Npr. kod nas u Pazaru se lepo namestiš kako ti odgovara pa se najedeš, a ovde laktovi moraju biti na stolu dok se jede. Onda, viljuška se drži u levoj ruci, a ne u desnoj, kao u mojoj skroz opuštenoj, iako vaspitanoj porodici, i tome slično.

Suma sumarum moj odlazak u tudju kuću nije bio toliko dramatičan. Pored toga, mogu da se pohvalim da je moj muž od mene prihvatio jednu veoma važnu osobinu, a to je posećivanje roditelja ne samo prigodnim prilikama kakve su rođendani, praznici i godišnji odmori. Po klasičnom nemačkom porodičnom receptu, on je napustio porodičnu kuću sa 18 godina, a svekrva kaže da je tek od kada smo ja i on zajedno zadovoljna – sada često vidjaju sina. Takodje kaže da ih posećujemo češće nego što deca komšija koja žive u blizini posećuju svoje roditelje.

Kada smo već kod komšija, gospoda Wenzelovi smatraju da je porodica najvažnija stvar u životu: „Porodica je najvažnija, i njoj se najviše veruje. Ne veruje se više ni crkvi, ni političkim partijama već samo porodici“.

Ovo mišljenje dele i roditelji moga muža, koji su bili oduševljeni posetom priji i prijatelju u Novom Pazaru. Oni kažu da je u Srbiji institucija porodice očuvana. Svidele su im se svakodnevne posete mojih roditelja, tetaka i strina, a mnogo im se dopalo i to što roditelji uvek mogu da računaju da će jedno dete, odnosno jedan sin ostati sa roditeljima do kraja života, i brinuti o njima, iako to dete ima odavno i svoju decu. Još bolje, kažu komšije Wenzelovi, taman da se Oma i Opa, deka i baka, igraju sa unucima svakog dana. Zato je u Novom Pazaru poželjno imati sina, i pucaju pištolji od radosti kada kuća dobije muško dete. Otud i ona izreka kad se rodi sin: „nije važno šta je samo nek je muško“! Ogradjujem se od ostalog dela Srbije, ali je bar u Novom Pazaru tako.

Nemačka vlada je, između ostalog, ovako formulisala pojam integracije: Integracija nije jednosmerna, već dvosmerna ulica. Mogu da kažem da mi je mnogo drago što je eto i moj brak “dvosmerna ulica” - da se ponešto od mojih porodičnih običaja sviđa mom mužu, te ne samo da ih shvata nego ih i prihvata. Nije loše – kad on ode malo u Novi Pazar neka tamo ocenjuju njegovu integraciju!