Politička umjetnost: Dokument i kazna. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 21.02.2024. 24:13 Min.. Verfügbar bis 20.02.2025. COSMO. Von Amir Kamber.
Politička umjetnost: Dokument i kazna
Stand: 21.02.2024, 18:58 Uhr
Amir Kamber, Aida Kožar, Nada Pester
Postoji li pravda, makar u umjetnosti? Zašto fotografije, filmski i tonski snimci mogu biti tako važni, ali i opasni? Amir Kamber razgovara s rediteljkom Kumjanom Novakovom o njenom dokumentarcu „Silence of reason“. Film utemeljen na svjedočenjima žena koje su silovane u Foči za vrijeme rata u Bosni i Hercegovini biće prikazan u Muzeju moderne umjetnosti u New Yorku. Uskoro, vjerovatno i u Njemačkoj. Aida Kožar pojašnjava pozadinu i rasvjetljava vezu između dokumenta i političke umjetnosti.
Dešavaju se situacije u kojima smo očajni jer smo svedoci kako nepravda dominira a mi ne možemo ništa da učinimo. Taj osećaj nemoći može biti iniciran direktno kada to vidimo svojim očima ili indirektno putem interneta, fotografija, filma. Danas razgovaramo upravo o važnosti dokumentarnog filma kao umetnosti koja se bavi političkim temama. Povod za ovaj razgovor je prikazivanje dokumentarnog filma "Silence of reason" u Muzeju moderne umetnosti u Nju Jorku, MoMA, rediteljke i filmske producentkinje Kumjane Novakove iz Severne Makedonije. Ovaj film je utemeljen na svedočenjima žena koje su silovane u kampovima Foče za vreme rata u Bosni i Hercegovini. O o važnosti dokumentarnog, kao temelja za stvaranje umetnosti, razgovaram sa mojom koleginicom Aidom Kožar.
Aida, istraživala si važnost dokumentarnog filma u političkoj umetnosti. Kakva je veza između dokumenta i umetnost koja se bavi političkim temama?
Važna veza koja postoji otkad je i civilizacije. Njeni koreni su u drevnoj egipatskoj umetnosti gde postoje hijeroglifi koji ne samo da dokumentuju moć vladara već je i komentarišu. Takođe je u srednjevekovnoj umetnosti, koja je inspiraciju uglavnom nalazila u religioznim motivima bilo umetnika koji su recimo radili ikone u crkvama, pa bi pored ikona kritikovali odnos crkvenih velikodostojnika prema narodu. Danas je politička umetnost, koja inspiraciju nalazi u stvarnim događajima, sveprisutna - od ulične umetnosti, preko pisane reči, pa do filma, odnosno digitalne umetnosti.
Gost našeg podcasta je rediteljka i filmska producentkinja Kumjana Novakova, a povod je njen film "Silence of Reason" utemeljen na svedočenjima žena koje su silovane u kampovima Foče za vreme rata u Bosni i Hercegovini.
Krucijalno za ovaj film, za "Silence of Reason", je bio zapravo trenutak pronalaska jednog dokumenta. Ja sam prije toga godinama razmišljala o audiovizualnom radu, o kratkom filmu koji bi se bavio ratnim iskustvima žena na području kompletne bivše Jugoslavije. U prvom tom nekom valu izdavanja raznoraznih dokumenata koji su korišteni u procesu suđenja za ratne zločine u Bosni i Hercegovini, ali i na Kosovu, ja sam slučajno naišla na dokument koji je jedan dio svjedočenja svjedokinje koja je pod zaštitnim imenom 87 u Den Haagu svjedočila, a koja je iz Foče i koja je prošla kroz ratne zločine za silovanje u Foči. Kad sam pročitala njeno ratno iskustvo od osam mjeseci shvatila sam da ne postoji generalna priča o ženskim iskustvima rata koja bi mogla biti jača od te pojedinačne priče koja je meni, iako sam godinama već istraživala, bila potpuno nepoznata. Na primer, kao feministička istraživačica, ja stvarno nisam znala da su postojali specifični logori za silovanje u Bosni i Hercegovini. Druga stvar, ja nisam znala da se u toku rata trgovalo ženama. Mislim, znamo za mnoge zločine koji imaju za cilj uništavanje dostojanstva žena. Međutim, konkretno ta iskustva meni su bila nepoznata.
Zašto su dokumenta, kao što su fotografije, filmski i tonski snimci važni kao temelj stvaranja umetnosti koja nosi političku poruku?
Važni su u smislu da nude više informacija o događajima koje obrađuju. Te informacije povećavaju zainteresovanost i provociraju razmišljanje o temi kojom se fotografija ili dokumentarni film bavi. Takođe, ono što je mnogo važno kod političke umetnosti koja koristi dokumentaciju kao svoj temelj, je to da pokrenu promene, da svoju publiku navedu na preispita odgovornost nadležnih. Pored toga svaka umetnost koja koristi dokumente o kršenju bilo kojih ljudskih prava nudi nove perspektive na događaj koji se desio što je važno za edukaciju novih generacija.
Ipak, politička umetnost može biti iskazana kroz dokumentarni fil kao formu, a može i kroz skulpturu, književnost, likovnu umetnost. Koja je razlika između dokumentarnog i političke umetnosti?
Politička umetnost koristi društveno-političke nepravde kao inspiraciju. Ona kroz jednu subjektivnu perspektivu umetnika prikazuje momenat koji ukazuje publici na nepravdu. I umetnik to ne krije, jasno se stavlja na jednu stranu. Dok se dokumentarni film, čiju sam formu istraživala da bismo danas mogli da razgovaramo o njoj, trudi da bude objektivan i trebalo bi da bude objektivan, te da pruži više perspektiva na događaj ili pojavu koju obrađuje.
Kadar iz filma "Silence of Reason"
Politička umetnost i objektivno dokumentovanje tih događaja i pojava zahtevaju izvesnu hrabrost autora.
O, da. Za dokumentarac koji pokreće svest publike o određenom trenutku u kojem se kritikuje vlast, svakako je potrebna hrabrost. Od slavnih reditelja dokumentarnog filma kao sto je Ai Wai Wai iz Kine, Jafar Panahi iz Irana, Sergej Parajanov iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza - svi su bili zatvarani i mučeni. Veliki italijanski reditelj Pier Paolo Pasolini je ubijen zbog svojih antifašističkih stavova i filmova, kao i južnoamerički reditelj iz Salvadora Christian Poveda, koji je režirao filmove o bandama iz El Salvadora. Duga je lista reditelja koji su svoju umetnost platili zdravljem ili životom.
Je li se šta u međuvremenu promenilo?
Ne mnogo. Evo baš u poslednjem broju nemačkog magazina „Der Spiegel“ pročitala sam intervju sa rediteljem dokumentarnog filma „Revolucija našeg vremena“, Kiwi Chow -om. „Revolucija našeg vremena“ se bavi demosntracijama na ulicama Hong Konga, 2019. godine. Hong Kong je inače administrativna kineska oblast koja ima svoj sistem upravljanja nezavisno od Kine. 2019. godine vlada Hong Konga je predložila da svi oni koji su optuženi od strane kineske vlasti budu izručeni Kini što je izazvalo bes građana Hong Konga pa su izašli na ulice. I reditelj Kiwi Chow je snimio insajderski dokumentarac o tim demonstracijama, najvećim u istoriji Hong Konga, na kojem je bilo čak 1,7 miliona demonstranata. Reditelj se nije jasno stavio na stranu demonstranata, ali to što je lako dolazio do svojih izvora informacija, je pokazalo da je on jedan od njih, što je izazvalo gnev vladajućih struktura. Nisu ga ubili, nisu ga zatvorili, ali je Kiwi Chow potuno izopšten iz društva jer sada niko ne sme da se druži sa njim.
Kako je u Nemačkoj?
Ni Nemačka nije pošteđena izazova ali to je svakako tema koja zahteva poseban osvrt. Ipak reći ću da bar u državnoj kasi postoji fond za realizaciju dokumentarnih filmova. Što teoretski znači da savezna vlada, kao i vlade svih saveznih zemalja u Nemačkoj, prodržava produkciju dokumentarnih filmova pa i onim koji se bave političkim temama. Fond za filmsku produkciju prošle, 2023., godine u Nemačkoj iznosio je oko 700. miliona evra. E sad, ta suma je podeljena po saveznim zemljama, i jedan procenat od tog novca ide i za snimanje dokumentarnih filmova. U pretprošloj godini taj procenat je iznosio 6,3 odsto od ukupnog godišnjeg budžeta namenjenoj filmskoj produkciji. Znači, približno oko 44 miliona evra je bilo obezbeđeno za produkciju dokumentarnih filmova.
Kadar iz filma "Silence of Reason"
A kako je u zemljama Zapadnog Balkana?
Ono što sam od podataka našla je to da, opet teoretski, u zemljama Zapadnog Balkana takođe postoje fondovi odgovornih institucija za finansijsku podršku dokumentarnoj filmskoj produkciji. Ipak, to je malo jer je dokumentarni film skup. Onda sam našla jedan osvrt poznatog hrvatskog filmskog producenta, Hrvoja Osvadića, koji objašnjava zašto je snimanje dokumentarnog filma skupo. To je zato što prati realnost i što ne može da se napravi plan snimanja. Ponekad snimanje dokumentarnog filma traje i po nekoliko godina, što znači da zahteva mnogo novca – kaže hrvatski filmski producent Hrvoje Osvaldić. E, još kada je film politički angažovan onda se obično nema od države mnogo razumevanja za finansijsku podršku takvoj dokumentarnoj produkciji. Teško je da se zamisli da neko pristaje da plati spostvenu kritiku. Ali filmski centri, preko Ministarstava za kulturu i obrazovanje nudi finansijsku podršku i dokumentarcima.
Internet je takođe mesto prikazivanja politički angažovanih dokumentarnih filmova, nisu baš svi dokumentarci napravljeni za bioskope. Kakva je tu situacija?
Tačno, neki su dokumentarni filmovi napravljeni za televiziju, a neki za internet, koji opet nudi određene slobode koju televizija i bioskopi ne nude. Na njemu se prikazuju mnogi filmovi inspirisani političkim momentom u kojem su nastali. Pojavom interneta i njegovog masovnog korišćenja forma dokumentarnog oglašavanja doživela je bum, a to ima i pozitivne i negativne strane. I ovo je tema za poseban osvrt, ali ću samo napomenuti da je pozitivno to što se na internetu ipak mogu naći dokumentarni sadržaji kojih nema u zvaničnim medijima i dobro je da postoje. Loše je to da oni mogu biti zloupotrebljeni, ali to je standardan rizik za sve sadržaje na internetu pa i za dokumentarni film. Ipak, na raznim platformama postoji besplatno prikazivanje dokumentarnih filmova sa političkim temama, tako da je internet jedna velika riznica koja nudi više informacija i perspektiva na političke teme koje zanimaju publiku.
