Ekskluzivni intervju sa beogradskim sudijom i piscem Miodragom Majićem
Sudija koji piše ili pisac koji sudi?
Stand: 15.11.2024, 15:49 Uhr
Danko Rabrenović, Nada Pester
Miodrag Majić je sudija Apelacionog suda u Beogradu. Autor je bestselera „Deca zla“, „Ostrvo pelikana“ i „Rudnik“. Prošlog vikenda Majić je u Frankfurtu i Kelnu predstavio svoj novi roman „Pod tuđim suncem“.
Majić je poznat i po svom društvenom angažmanu. Jedan je od inicijatora građanske inicijative „Proglas“. Često progovara o problemima i anomalijama srpskog društva, sa naglaskom na pravosuđe. Neki ga zbog toga doživljavaju kao državnog neprijatelja i izdajnika, a drugi pak u njemu vide hrabrog i poštenog čoveka, koji se i izvan sudnice bori za pravdu i istinu.
Sudija koji piše ili pisac koji sudi?
13:58 Min.. Verfügbar bis 15.11.2029.
Miodraže, prvi put si u Nemačkoj, iza tebe su promocije knjiga u Frankfurtu i u Kelnu. Kako si zadovoljan? Primećuješ li neku razliku da ljudi u inostranstvu drugačije dišu nego u Srbiji?
Primećujem svakako. Naravno da je ovde ta prilika koja se dogodi sa knjigama uvek prilika i za neke druge interese koji ovdje ljudi imaju, jer, koliko god mi često mislili da ljudi koji su otišli u inostranstvo više nemaju preterana interesovanja za to šta se dešava u matici, to je potpuno pogrešno. Ovdje ljudi, jednako ako ne i više ih interesuje šta se tamo dešava i sudeći po ovome što smo imali prilike da čujemo, veoma se trude da saznaju koji su to načini da pomognu na najbolji mogući način.
Tvoj primarni posao je, kao što većina zna, sudija Apelacionog suda u Beogradu. U međuvremenu si izdao četiri romana, sva četiri su bestseleri u Srbiji i u regionu, pa se nameće pitanje da li si ti sudija koji piše ili pisac koji sudi?
Siniša Kovačević, jedan od recenzenata mog poslednjeg romana nam je sad i tu dilemu uneo. Ja bih voleo da to ostane dilema i da ne moram da se opredeljujem. I jedan i drugi sada već skoro pa posao me zaokupljaju na različite načine. I jedan i drugi volim i voleo bih da i u ovom pisanju, eto, makar se približim tome što sam očigledno ostvario u ovom primarnom poslu. I drago mi je za sada da sve više ljudi koji su me do sada znali isključivo kao sudiju koji govori nešto javno sada prepoznaje kao pisca i primarno ih interesuje šta to imam da kažem kroz pisanu reč.
Često svojim čitaocima serviraš neke demone iz devedesetih kroz svoje protagoniste. Zašto te ta tema toliko zaokuplja i zašto misliš da je bitno i danas, 30 godina nakon rata, o tome govoriti?
To je definitivno tema naše generacije i ne samo naše generacije, ali naše svakako, koju je obeležila i to je jedna velika trauma naše generacije. Koja je uostalom i mnoge ljude koje sam imao prilike da vidim i ovde u drugim inostranstvima dovela tu gde su sada. Sa druge strane, to je tema o kojoj se premalo ili uopšte ne govori u matici, pa i u regionu. Ili kad se govori, govori se po mom dubokom uverenju na jedan potpuno pogrešan način. Ne istražuju se stvarni uzroci te tragedije. Jednako kao što se i na svim mogućim nivoima, beži od bilo kakve odgovornosti za tu tragediju i stvara se jedna potpuno lažna slika. Verovatno su ta dva momenta mene naterala da na jedan možda pomalo drugačiji način progovorim o tome i kroz knjige, videvši da čak i pisci koji bi trebalo tu da pokazuju najveću slobodu, nedovoljno govore o tome.
Pored suđenja i pisanja vrlo si društveno angažovan. Govoriš o problemima, o anomalijama društva. Mnogi te zbog toga kritikuju ili mrze, drugi te vole dižu te u nebesa kao izuzetno hrabrog čoveka. Da li sebe doživljavaš kao hrabrog i zašto si progovorio i kao građanin o svim tim gorućim temama?
Iskreno, ne doživljavam sebe kao nekakvog izuzetno hrabrog čoveka. Mislim da imam većinu onih dilema koje imaju i drugi ljudi. Mislim da preterivanje postoji na obe strane. Naravno kako na strani onih koji me ne poznaju i sasvim neosnovano, kako si rekao, mrze, tako često i na strani ovih drugih, koja bi trebalo da ti bude prijatnija, na strani onih koji te takođe ne poznaju i koji te možda jednako neosnovano nešto neverovatno vole. Progovorio sam zato što je to bio moj unutarnji impuls koji je očigledno bio dovoljno jak i koji je zaista došao iz stomaka. Bez nekakvog plana, bez nekakve strategije, ja ću sada da progovorim ili ne znam šta da učinim time. Prosto nisam mogao da ostanem nem na sve ono što vidim, na sve ono što čujem, na sve ono čemu svedočim u jednom vremenu. A verovatno i s moje pozicije sudije prilično visoko postavljenog suda neke stvari možda jasnije vidim, neke anomalije u društvu, nego drugi.
Kompletan intervju pogledajte u priloženom videu.
