Demokracija, sloboda i vladavina prava – na tim bi se vrijednostima trebao temeljiti dobar suživot ljudi različitog podrijetla, kulture i uvjerenja. A možemo reći i suživot u Njemačkoj jer skoro 30% od ukupnog stanovništva u ovoj zemlji su stranog porijekla. Što znači da već pričamo o različitim kulturama i uvjerenjima.
Navedene vrijednosti stalno su na udaru. Neprijateljstvo prema ljudima i demokraciji ima mnogo lica: kreće se od desnog ekstremizma do antisemitizma, homofobije i transfobije, islamističkog ekstremizma, islamofobije i muslimanofobije, kao i anticiganizma i lijevog ekstremizma.
Savezni program “Živjeti demokraciju!” - Demokratie leben - osnovan je upravo kao strategija za sprječavanje ekstremizma i promicanje demokracije. Kroz njega Ministarstvo obitelji godišnje distribuira 182 milijuna eura stotinama organizacija i projekata. Program je započeo 2015., a danas, u 2024., financira oko 700 projekata iz 2024. No, jesu li ovakvi projekti dovoljni, kada pričamo o ekstremizmu? Što uopće znamo o mržnji i njenom utjecaju na pojedince? Zna Aida Kožar.
Aida, šta kažu stručnjaci, zašto ljudi mrze?
Majo, u istraživanje mržnje kao fenomena koji šteti čoveku i društvu, sreće se mnogo definicija ovog osećanja starog koliko i ljudski rod. Ono u čemu su svi stručnjaci složni je da je mržnja negativan i kompleksan osećaj. Sastoji se od jakog besa, nepoštovanja i odvratnosti prema onome na koga je mržnja usmerena ili prema nečjim idejama. Ovaj osećaj ima toliku snagu jer, dok mrzimo, imamo utisak da nas neko napada, odnosno da napada naše lične stavove i viđenja. Tako mi onda pronalazimo razloge da mrzimo i dalje, a u to je uključena i želja da se desi zlo onome ko je objekat mržnje.
Lejla Bradarić je sociologinja, germanistica i stručnjakinja za islamske nauke. Njena stručna sfera tiče se ekstremizma, govora mržnje i islamizma. Također radi treninge i seminare unutar cijele Njemačke namijenjene mladima, ali i onima koji se bave njiima, a koji im trebaju pomoći u tome da nauče kako suzbiti mržnju.
Leila, kako pristupiti pitanju onih koji smatraju da su u pravu - da je njihov govor mržnje zapravo izražavanje mišljenja ili čak navođenje činjenica?
Sve koji se osjećaju diskriminirani na nekakav način važno je saslušati, a ne odmah reći "ne, to nije tačno, to ne postoji". Jer je važno za sve osjećaje da se ima prostor da se mogu reći. To je sloboda govora i demokracija. Svako ima svoje iskustvo, sa svojim naočalama gleda kroz svijet, i ne može niko reći “moj svijet, kroz moje naočale je tačan, a tvoj nije.” Važno je biti tolerantan za druga mišljenja i samo tako možemo napredovati i protiv mržnje i protiv bilo kakvog radikalizma i ekstremizma. Važno je biti tolerantan i otvoren za druga iskustva i mišljenja.
Da, ali nije li to osnovni problem koji dovodi do nasilja, a onda i ekstremizma? Taj osjećaj da ste vi ti koji ste zapravo oštećeni? Da vama svijet nešto duguje, da vi niste u krivu, da to nije govor mržnje, da oni samo govore istinu ili svoje mišljenje. Kako se boriti protiv takvog stava kad vidimo da ljudi ne žele pomoć?
Oni koji su stvarno već totalno "u tom filmu", za njih su drugi eksperti koji imaju druge metode i pokušavaju da ih vrate i resocijaliziraju kao dio društva. To je važna metoda. Ponekad je to faza kod osoba koje imaju krizu identiteta i onda upadnu u takve krugove, ali to ne mora značiti da je ta faza doživotna, to nije tako. To je često i kriza identiteta, koju ovi drugi koriste, ali važno je da se ne puste iz ruku i da uvijek oni koji tu hoće pomoći pruže svoju ruku i pokušaju da tu osobu vrate u realitet. Jer realitet nije mržnja, nego sloga. Osobe koje žive u Njemačkoj ne osjećaju svaki dan mržnju i nekakvu diskriminaciju. To nije svakodnevno iskustvo.
Ako je mržnja negativan osjećaj znači li to da onda šteti i onima koji ga osjećaju?
Svakako. Mržnja je, kaže nemačka psihoterapeutkinja doktorka Doris Wolf, osećanje koje se sastoji iz duboke povrede duše. Na primer, ako je neko ostavljen ili ako misli da porodično nasledstvo nije ravnopravno podeljeno i slično. Tada se čovek oseća bespomoćno i gorko, a onda ta gorčina prelazi u mržnju. Kada mrzimo, onda dajemo mržnji mnogo prostora u našem biću. Što znači da ne ostaje mnogo mesta za razumevanje i za objektivno sagledavanje situacije koja u nama podstiče mržnju. Međutim, kaže Doris Wolf, upravo u naporu da se nađe prostora za racionalno i objektivno sagledavanje te situacije je izlazak iz tog negativnog osećanja.
Dobro, tako je sa pojedincem, a kako se onda mržnja reflektira u širem kontekstu, u društvu?
Kada govorimo o mržnji kao o društvenom osećanju, važno je da se napomene da svi ljudi na ovom svetu imaju jednaka ljudska prava. To znači pravo na sopstveno mišljenje, ideološka ubeđenja, seksualnu orjentaciju, izražavanje političkih stavova. Takođe, to što imamo takva prava ne znači da tu nema granica, da smemo da ugrožavamo druge niti da zagovaramo oduzimanje njihovih prava. To je važna stavka u sprečavanju mržnje – kao i ta granica gde govor mržnje postaje kažnjiv.
Zvuci kao zahtjevan zadatak?
Tačno, vrlo zahtevan zadatak za jedno društvo, državu. Posebno zbog izazova koji nisu laki da bi obuzdali mržnju. Ali su načini na koje se mržnja širi laki. Pritom naravno mislim najpre na govor mržnje na društvenim mrežama. Nedavno je savezna ministarka za porodicu, Lisa Paus, predstavila rezultate studije „Lauter Hass – leiser Rückzug“ tj. „Glasna mržnja – tiho povlačenje“ u kojoj je istražen upravo fenomen mržnje na internetu u Nemačkoj. Ispitano je više od 3 hiljade korisnika interneta starijih od 16 godina. Po toj studiji svaka druga osoba u Nemačkoj doživela je vređanje na društvenim mrežama – i to po različitim osnovama tih uvreda. Svaka druga!
Koje su grupe najugroženije, šta kažu istraživanja?
Na internetu u Nemačkoj, sudeći po rezultatima istraživanja Saveznog ministarstva za porodicu - najugroženije su mlade žene i migranti. Čak 30 odsto devojaka je doživelo vređanje na društvenim mrežama a isto toliko je i svih onih koji koji imaju migrantsko poreklo. Onda slede homoseksualne osobe koji su takođe meta uvreda na internetu – njih 28 odsto. Iz Ministarstva za porodicu ističu da je Nemačka, kako kažu „šareno“ društvo i da bi internet takođe trebalo da bude otvoren za sve. To je cilj Ministarstva za korišćenje internet platformi i društvenih mreža u Nemačkoj i teoretski to dobro zvuči.
Teorija mora postojati da bi se od nje krenulo u praksu?
Da, i za to postoje zakoni koji bi trebalo da zaštite građane od vređanja, zastrašivanja i ugrožavanja po bilo kojoj osnovi. Cesto i to ostane na teoriji ako građani ne ulože prijavu. Mehanizmi za suzbijanje mržnje kako na internetu tako i u svakodnevici su univerzalni, kao i ljudska prava, isti za sve: kazna lišavanja slobode ili novčana kazna. Organizacije, internet platforme ili pojedinci koji koji ugrožavaju prava drugih moraju biti zakonski kažnjeni da bi se mržnja suzbila. Što znači da bi svi oni koji su žrtve govora mržnje na internetu trebalo da budu bolje zaštićeni i da ih sistem bolje podrži kada oni prijave taj govor mržnje. A postoje, naravno, i brojevi telefona i internet platforme putem kojih se govor mržnje može prijaviti. Takođe, internet korisnici i sami moraju da nauče da prepoznaju pouzdane izvore informacija.
Pa šta kaže praksa, onda?
Praksa kaže da mržnju nije lako držati pod kontrolom. Ministar unutrašnjih poslova savezne zemlje Severne Rajne Vestfalije, Herbert Rojl (Herbert Reul), je na pres konferenciji pre dve nedelje izneo zabrinjavajuće podatke. U prošloj godini, od ukupno 7.596 kažnjivih aktivnosti koje krše nemački ustav, a koje su politički motivisane – njih 3.549 su počinili desni ekstremisti. 1.097 kažnjivih dela su okarakterisana kao dela koja su počinjena od strane levih ekstremista. 829 su počinili stranci u ime raznih inostranih organizacija, između ostalog je i špijunaža u pitanju, dok su 305 prekršajnih dela su počinili islamisti. Na kraju, naveo je ministar unutrašnjih poslova Severne Rajne Vestfalije Rojl, da 1.800 prekršajnih aktivnosti nisu mogle da budu svrstane u neku od ovih grupa, a opet su politički motivisane.
Antisemitizam, islamofobija, rasizam - to su najčešći termini kada je reč o govoru mržnje u Njemačkoj. Kakvi su podaci o ispoljavanju mržnje zasnovanoj na nacionalnoj, verskoj ili rasnoj osnovi?
Po podacima međunarodne organizacije za ljudska prava „Amnesty international“ antisemitizam i islamofobija u Nemačkoj su u porastu i to posebno od terorističkog napada Hamasa na Izrael. 7. oktobra prošle godine posle čega je usledila kopnena invazija i bombardovanje pojasa Gaze. Od tada su tendencije ispoljavanja mržnje i napada na Jevreje u porastu, ali i prema Muslimanima. U tom izveštaju se takođe ističe da diskriminacija prema osobama afričkog porekla u Nemačkoj isto ima tendenciju rasta.
Aida, poslije svih ovih brojki i podataka kako da očekujemo da će se mržnja suzbiti?
Majo, vratiću se na misao nemačke psihoterpauetkinje Doris Wolf koja ističe važnost objektivnog sagledavanja situacije koja u nama podstiče mržnju. Kada razgovaramo otvoreno, želeći da razumemo - tako dajemo više prostora racionalnom i smanjujemo prostor za mržnju. Mržnja zapravo prekida svaku komunikaciju. To je tako ne samo kod pojedinca nego isti princip važi i za društvo. Savezno Ministarstvo za porodicu smatra da je veoma važno obratiti pažnju na mlade ljude i na njihovu obuku da bi se u Nemačkoj smanjio kriminal podstaknut mržnjom. U tom smislu je Univerzalna deklaracija ljudskih prava koja garantuje ista prava svima, bez obizra na nacionalnu, versku, rasnu ili bilo koju drugu pripadnost, osnovna literatura.