Putovanje ka minimalizmu. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 20.12.2023. 24:35 Min.. Verfügbar bis 19.12.2024. COSMO. Von Maja Marić.
Putovanje ka minimalizmu
Stand: 20.12.2023, 19:03 Uhr
Maja Marić, Aida Kožar, Amir Kamber
Koje stvari bi većina ljudi brže-bolje spasila iz kuće koja gori? Što bi ponijeli sa sobom kada bi se možda odlučili iz Hrvatske preseliti u Njemačku? Morena Oštarić Ravelico, iz Berlina, u razgovoru s Majom Marić dijeli svoje iskustvo. Kakvi su njeni osobni motivi za minimalistički način življenja? Aida Kožar objašnjava i tumači pozadinu globalnog minimalističkog pokreta. Derek Sivers, jedan od svjetski najpoznatijih minimalista, također nešto poručuje - ekskluzivno za naš podcast.
Kada odlučimo da usvojimo nove navike obično počinjemo od “okruglih“ datuma kao što su nove godine, rođendani, važne godišnjice. Od Nove godine ću da pobacam sve što ne koristim, srediću ostavu, sortiraću ormar. Kada odlučimo - samo volja staje između nas i našeg cilja. Ali, je li baš tako jednostavno da, kao bića koju sa svih strana pritiskaju da kupujemo sve više i više, prestanemo da kupujemo i pređemo na minimalizam. Danas sa našom koleginicom Aidom Kožar razgovaram o minimalizmu.
Aida, ti si istraživala ovu temu, pa šta kažu stručnjaci: šta bi ljudi od materijalnih stvari spasili iz kuće koja gori?
Da, ova zamišljena situacija je dobra da nas natera na preispitivanje da li su nam sve stvari koje imamo i potrebne. Upravo je ovo pitanje bilo okidač mnogima koji su prešli u minimalizam i odrekli se, po njihovom mišljenju, svega nepotrebnog. Minimalisti tvrde da se bolje živi samo sa 100 stvari koje poseduju, jer, oslobađajući se nepotrebnog – oslobađa se ne samo prostor u kojem živimo nego i um. A američki poslovni magazin „Forbes“ je obavio istraživanje upravo sa ovim pitanjem „Šta bi ljudi izvukli iz kuće koja gori?“ i 66 odsto ispitanika je reklo da bi spasili telefon ili kompjuter. 18 odsto je reklo da bi spasili neku stvar za koju su sentimentalno vezani.
Pa ipak, nemoguće da samo jedna zamišljena situacija preokrene sve u čoveku da napusti prethodni način života i okrene se imetku od 100 stvari da bi bio srećniji?
Nije to striktno pravilo samo 100 stvari, za nekog minimalistu je da ima kućicu u šumi, za nekoga da proda auto i ide javnim prevozom, naravno ako ima uslova za javni prevoz. I minimalizam je individualan i takve se odluke uglavnom ne donose preko noći, mora se biti odlučan za takav životni stil: Da kupuješ samo u prodavnicama bez ambalaže, da napraviš sam svoj sapun, da kuvaš uvek u istoj šerpi, da razmenjuješ garderobu. Minimalizam je jasan odgovor i kritika na pojave u društvu koje želi da se ima što više, a to sve često da bi zadivili druge. Takođe, minimalizam ne znači samo biti minimalista kada su stvari u pitanju. Već znači i odnos prema mislima koje nas zamaraju. U svim studijama koje sam nalazila stoji da minimalisti tvrde da žive srećnije otkad imaju manje.
Morena Oštarić Ravalico sa porodicom
Morena Oštarić Ravelico, učiteljica iz Berlina, u razgovoru s Majom Marić dijeli svoje iskustvo. Kakvi su njeni osobni motivi za minimalistički način življenja i što kažu njena tri dječaka školske i predškolskog uzrasta?
- Mi ne znamo za drugo, oni su tako odgajani od starta. Često razgovaramo tako, sad je Elaj u fazi da pita mama kako nastaje mlijeko ili otkud je sada došao ovaj komad sira ili gdje je ova cvjetača? Onda su to nekakve prilike da im objasni da nešto nauče, da im ispričaš priču. Nisu svi naši prijatelji ekološki osviješteni i ne paze svi toliko. I naravno da oni vide. U vrtiću na primjer, Elaj uvijek želi nekakve siriće u plastici umotane i ja samo... oni u biti već znaju. Svaki put kad bi oni pitali možemo mi to, ja bi ispričala "Hej gledaj, znamo gdje završava plastika". Oni će ti sami ispričati priču da 90 posto plastike završi u morima, u oceanima. Postoje predivni dokumentarci koji su prilagođeni da ih djeca pogledaju. A djeca su jako osjetljiva i otvorena za takve stvari, pogotovo kad su životinje u pitanju, tako da nema tu baš previše ni nagovaranja. Oni i sami kažu "ovo je plastika, to će ti završiti ptičici u trbuščiću ili delfin će pojesti, ribica i uginuće". Možda je žalosno s jedne strane, ali s druge oni znaju točno koji je proces.
Istraživanja kažu da minimalistički život zapravo ljude čini sretnijima u konačnici?
- Ja mislim da ti donese taj neki unutarnji mir. Imaš više intencije u svemu i ne osjećaš se kao da te život nosi, nego si ti taj. Ne sve, neću reć uvijek, jer onda postaješ control freak, ali postaneš ti taj koji vodi i odlučuje. Ako ništa drugo, taj aspekt na koji možemo utjecat. Što će ući u naš dom, što će biti dio našeg života, što ćemo jest, kako ćemo, s kim ćemo se družiti. Na sve to mi možemo utjecati. I onda jednostavno se osjećaš ispunjenijim jer imaš osjećaj da si ti taj koji vodi igru.
Kako je uopšte nastao minimalizam?
Minimalisti, kako se već ilustrativno zovu – su izvorno umetnički pokret koji je nastao ranih šezdesetih godina u prošlom veku u Nju Jorku. Umetnici minimalisti su odlučili da se odreknu svih prethodnih smernica i da postanu jednostavni i objektivni, bez drame, simbola i metafora. Iako umetnost sama po sebi sve to jeste – minimalisti su odlučili da je predstave kao da je manje - više. Pokret je bio veoma uspešan u slikarstvu, vajarstvu, arhitekturi, dizajnu - i zadržao je svoj uticaj do danas.
I na životni stil?
Da, posebno na životni stil, i posebno tokom finansijske krize u Americi 2008. godine. Minimalizam dobio i svoju primenjenu vrednost, da tako kažem, jer je mnogo ljudi bilo primorano da se sa manje para snađe i živi kako želi uprkos smanjenim prihodima i inflaciji. Odatle je nastao još jedan pokret – frugalizam, koji podstiče i uštedu. Frugalis – latinska reč za skromno. Pravilo frugalizma je – koliko god da dobijete od plate – 30 odsto da ostavite na stranu i uštedite. Razlika između frugalizma i minimalizma je da frugalisti troše manje para na stvari a minimalisti da imaju manje stvari. A ujedno se može biti i frugalista i minimalista.
Znači može i da se uštedi na onim stvarima kojih svakako nemaš mnogo. A šta kažu iskustva?
Istražujući temu minimalizma često sam nailazila na ime Dereka Siversa, jednog od najpoznatijih minimalista sveta. Derek Sivers, pre nego što je napustio Ameriku i odselio se na Novi Zeland, bio je uspešan performer, govornik, muzičar. Završio je prestižni Berklee muzički koledž u Bostonu. Otišla sam na njegovu internet stranu, koja je, je l‘ te, takođe u stilu, minimalistički uređena. Sivers, pored svojih knjiga koje prodaje online i kratkih priča o tome kako je shvatio da je bolje biti minimalista, ima vremena za druge. Jer tu je stajala i njegova adresa u slučaju da neko želi da mu kaže zdravo i ostavi nekoliko reči o sebi i obećanje da će odgovoriti u roku od tri nedelje.
I, jesi li mu rekla zdravo?
Da, rekla sam Dereku Siversu ne samo zdravo, već sam mu napisala nekoliko reči o sebi, te da istražujem temu minimalizma. Rekla sam mu koji je radio u pitanju, WDR Cosmo bosansko/hrvatski/srpski i naglasila da ću ga rado citirati za ovu temu. Dodala sam tri pitanja u slučaju da želi da odgovori na njih pre emitovanja ovog podkasta. Gospodina Siversa sam pitala:
- Da li je zadržao gitaru na kojoj je svirao?
- Koji je najbolji način da se čovek oslobodi nepotrebnih misli ili stvari?
- Ima li on neki lični ritual kada to čini?
I je li odgovorio?
Da! Nisam uopšte računala s tim da hoće! Derek Sivers se zahvalio na pažnji i odgovorio je kratko, minimalistički, na pitanja za naš radio:
- Svoju gitaru iz doba kada je aktivno svirao nije zadržao već je poklonio profesionalnom gitaristi kome je bila potrebna.
- Kada napušta misli koje ga zamaraju - zapiše ih - a kasnije u njima nalazi ideje za svoje knjige. Kada napušta stvari koje mu ne trebaju prosto je srećan kada ih se otarasi – jer šta će mu.
- I ne, nema rituale prilikom napuštanja stvari.
Ima li još nekih perspektiva minimalizma, možda nekih koji ne idu u prilog minimalizmu?
“Minimalizam uvek pokreće“ – naišla sam na izjavu, koja mi se baš svidela. Bernd Vonhoff, predsednik udruženja sociologa u Nemačkoj, popularnost minimalizma vidi u tome što svet postaje sve zahtevniji i što 20 odsto od ukupne zaposlene svetske populacije ima dokazane sindrome stresa. Što znači da što manje poseduju – imaju i manje briga i njihovi su umovi slobodniji. Ipak, i to je individualno, a ne znači nužno da je i dobro ako imaš što manje stvari. Jer „ako nemaš mašinu za kafu kući, pa stalno visiš po kafićima – ni to nije rešenje“ – kaže Vonhoff.
Znači li to da pre nego što krenemo u akciju - da sređujemo podrum ili svoj ormar – da bismo bili što efikasniji u sređivanju - zamislimo šta bismo izvukli iz vatre, pa samo to i da sačuvamo?
Pored kuće koja gori postoji mnogo drugih i manje dramatičnih zamišljenih situacija koje pomažu da se čovek odrekne nepotrebnog. Recimo, „Pravilo 90“ kaže – da se zadrže stvari koje su potrebne samo za 90 dana - sve ostalo može da pokloni ili da proda. Ima još i pravilo „Dodirnuti i osetiti“, odnosno, stvar za koju nisi siguran da ti treba – uzmi ruku i ako osetiš da ti treba, onda nemoj da je bacaš. Između ostalog ima i pravilo da je bolje da biraš šta voliš da ostaviš nego da biraš šta želiš da baciš. U svakom slučaju, stručnjaci kažu jedno: ako kuća gori – nipošto se ne vraćajte po stvari, nije vredno rizika života.
