Mandela-efekat: jedna od najvećih misterija današnjice. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 13.08.2024. 24:02 Min.. Verfügbar bis 13.08.2025. COSMO. Von Sasa Bojic.
Mandela-efekat: jedna od najvećih misterija današnjice
Stand: 13.08.2024, 17:30 Uhr
Saša Bojić, Nenad Kreizer, Nada Pester
Gde se nalaze mlazni "krilni" motori putničkih aviona? Sećate se da su ispod krila? Neće biti! Oni jesu niže postavljeni, ali su kompletno ispred krila. Sećate li se davnih diskusija o "tajanstvenom osmehu Mona Lize"? Zašto njih više nema? U pitanju je fenomen zvani Mandela-Efekat. Nauka tvrdi da se mnogi ljudi pogrešno sećaju nekih stvari. A "mnogi ljudi" odgovaraju da je to tumačenje "tanko". Sa Mandela-efektom Vas upoznaje Saša Bojić, koji je i sam njime pogođen. Nenad Kreizer navodi primere.
Da li ste čuli za gospođu Fionu Brum? Reč je o osobi koja je ukazala na jednu od najvećih misterija koja prati globalno društvo. I koji je zapravo ona imenovala i prvi put javno artikulisala.
I to se uopšte nije desilo davno, već pre samo 15 godina. 2009. je gospođa Brum, koja se inače kao spisateljica bavila proučavanjem raznih paranormalnih fenomena, otišla na Dragon con, najveći svetski sajam za ljubitelje naučne i nenaučne fantastike, kompjuterskih igara, stripova, filma i drugih umetnosti. To je jedna šarena manifestacija koja podseća na neki veliki vašar i od 1987. se održava u Atlanti.
I tako se Fiona Brum te, 2009. godine, našla u VIP prostoru jedne od sajamskih hala, i u živom razgovoru sa jednim od šefova obezbeđenja pomenula - Nelsona Mandelu.
"Šta se događalo"
Mandela je poznat kao prvi crnoputi predsednik Južnoafričke Republike. Na toj funkciji je bio pet godina, od 1994. do 1999. godine. A na nju je stupio četiri godine nakon što je izašao iz zatvora u kojem se nalazio 27 godina. Mandela je rođen 1918. a u mladosti je završio pravo i postao advokat. Nakon što je u zemlji posle Drugog svetskog rata uveden aparthejd, Mandela je postao žestok borac protiv rasne segregacije. Proučavao je dela Karla Marksa i postao član zabranjene Komunističke partije Južne Afrike.
Zbog učešća na mnogim protestima, ali i u akcijama sabotaže, kao poznati aktivista je 1962. osuđen na doživotnu robiju.
27 godina kasnije, predsednik Frederik Viljem Deklerk se našao pod jakim pritiskom međunarodne javnosti da pomiluje Mandelu. Mandela pušten je iz zatvora 1990 a kasnije su organizovani prvih generalni izbori u Južnoafričkoj Republici na kojima su mogli da učestvuju kandidati svih boja kože. Nelson Mandela se kandidovao za predsednika i pobedio. Na funkciji je bio do 1999. a umro je 2013. u 95. godini.
Čekaj malo, čekaj malo... Izašao iz zatvora? Pregovarao sa Deklerkom? Postao predsednik države? Umro 2013?
Već kada je izašao iz zatvora 1990, mnogi su se počešali po glavi. Zar je on živ? Zar nije umro u zatvoru nakon jednog od ustanaka zatvorenika koji su čuvari brutalno ugušili?
I kada kažem „mnogi“ – a to je veoma važno kada je reč o ovoj temi – mislim na desetine i stotine hiljada ljudi.
Ti ljudi se sećaju ne samo vesti o smrti Mandele u zatvoru, već i televizijskih izveštaja o više pobuna među crnoputim stanovništvom koje je za Mandelinu smrt okrivilo upravu zatvora i državu. Pa i reči njegove udovice nad grobom.
U te ljude spada i Fiona Brum. I tako je ona 2009. na sajmu Dragon con spomenula to kao nekakav kuriozitet svom sagovorniku i VIP-loži hale sajamske hale u Atlanti. Tada je ona mislila da nema mnogo ljudi poput nje. Ali njen sagovornik je sasvim slučajno bio čovek koji je poznavao još takvih ljudi- koji su se sećali veti o Mandelinoj smrti u zatvoru. I onda je Brumova u tom razgovoru upotrebila izraz „Mandela-efekat“. I ubrzo zatim tome posvetila internet-sajt, koji se, međutim, ugasio još 2014, jer nije imala vremena ni snage da ga održava pored svojih svakodnevnih poslova.
Danas on postoji u vidu JuTjub-kanala na kojem nema mnogo sadržaja, osim nekih osnovnih iformacija od kojih ćemo u ovoj epizodi našeg podkasta otići nešto dalje.
"Osmeh Mona Lize" više nije "tajanstven"
Ogroman broj ljudi se seća nečega drukčije nego što se to od nekog trenutka prezentira javnosti. Da li imate sećanje na mlazne motore koji se nalaze ispod krila putničkih aviona? Jeste li sigurni da su oni baš tamo? Pogledajte malo bolje... evo, nađite neku sliku ili video-snimak i videćete da se motori nalaze ispred krila. Gotovo čitav motor se nalazi ispred krila, niže od njega naravno, ali ne tamo gde ogroman broj ljudi misli da se nalazi, naime, ispod krila.
Uzmimo još poznatiji primer: Mona Lizu. Mnogi ljudi koji pripadaju mojoj generaciji sećaju se kako je to izgledalo na nastavi umetnosti u školi, dakle, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina: tada smo, naime, u uglu usana Mona Lize videlo nagoveštaj osmeha; učili smo čak da se oduvek diskutuje o tome da li to može da se smatra osmehom ili osmeha ipak nema. Ako pripadate mojoj, dakle starijoj, generaciji, možda se i sami sećate takve Mona Lize. U školama, u časopisima, knjigama, bile su stotine reprodukcija ili fotografija slike koja je izgledala mračno i tajanstveno.
Danas to nije tako. Eno, pogledajte sliku Mona Lize na bilo kom internet-sajtu iili u samom Luvru. Nema nikakve dileme da se ona osmehuje i taj osmejak ne izgleda nimalo tajanstveno nego čak pomalo vragolasto. A slika ne izgleda onako tamno, kao prekrivena nekom koprenom, kako je pamtimo iz mladosti, već je mnogo svetlija.
Problem je u tome što danas nema dokaza da je nekada bila drukčija. Narativ glasi: pobogu, vaše sećanje je pogrešno - uvek je ovako izgledala.
Primera ima još dosta, a moj kolega Nenad Krajcer se pozabavio onim najpopularnijim iz zapadnog kulturnog kruga. I pre nego što nastavimo, samo da kažem i da se Mandela-efekat zvanično tumači kao fenomen pogrešnog kolektivnog pamćenja. Hm...
Ljudsko pamćenje je sve samo ne pouzdano, što je odavno poznata stvar. Ali, ima i dosta argumenata u prilog tvrdnji da Mandela-efekat nije rezultat „pogrešnog pamćenja“. Što bi značilo da čitava priča odjednom dobija i pomalo jeziv prizvuk. No krenimo redom, Nenad Kreizer vas informiše o popularnim slučajevima takozvanog Mandela-efekta.
Od Pikachua do Darth Wadera
A nekoliko najpoznatijih primera za ono što zovemo "Mandela efekt" je sakupio moj kolega Nenad Kreizer. Nenade koje se to pojave ubrajaju u ovaj fenomen?
Ima ih podosta, korisnici na internetu se vrte oko nekoliko najpoznatijih a među njih svakako spada i slučaj figurice iz igre Monopoly, jedne od globalno najpoznatijih društvenih igara.
Pa gde je tu Mandela efekt?
Radi se konkretno o figuri milijunaša, postarijeg gospodina u odijelu i s cilindrom na glavi, onako otprilike kako se u raširenoj kulturi predstavlja tipični bogataš. I to ne samo u zapadnoj hemisferi nego i u djelima poput Velog mista gdje, ako se neki sjećaju, simbol tipičnog kapitalista koji izrabljuje radnike preuzima jedan ruski trgovac u splitskoj luci koji eto upravo izgleda baš tako: cilindar na glavi, raskošno odijelo i monokl.
Većina koja je igrala ovu igricu smatra da figurica bogataša izgleda kako smo gore opisali: cilindar i monokl. No problem je u tome što ova figurica nikada nije nosila monokl, ni sama figurica niti crteži na kutiji igre. Dakle jedan tipičan primjer masovnog fenomena gdje se većina sjeća monokla iako monokla nikada nije bilo, tvrdi proizvođač i treba mu vjerovati.
Ovo je prvi primer, ostanimo u sferi igrica.
Drugi primjer, meni manje blizak nego Monopoly slučaj, jer sam više za ove analogne nego digitalne igre, je izgled popularnog Pikachua, onog japanskog nedefiniranog stvora žute boje s crnim uzorcima.
Fanovi igrica diljem svijeta Pikachua pamte kao žutog lika crvenih obraza i crnog vrha ušiju i repa. Upravo tu verziju s crnim vrhom repa većina odabire kada ih se pita koja je ispravna verzija. No činjenica je da Pikachu nikada nije imao crni vrh repa nego je uvijek bio u potpunosti žute boje.
Znači ovi primeri koje si naveo se svode na male estetske razlike. Tu smo još daleko od zavera ili menjanja sadržaja.
Da ali znaš kako je s ljudima koji gotovo sektaški prate nekog lika ili seriju, za njih je i najmanje pogrešno tumačenje omiljene teme ravno bogohuljenju.
Kada govoriš o zadrtim fanovima mislim da tu svima na pamet pada saga "Ratovi zvezda". Ni ona nije pošteđena Mandelinog efekta.
I to u možda najvažnijem citatu iz cijele serije. Čak i oni koji možda nikada nisu pogledali niti jednu minutu "Ratova zvijezda" su čuli rečenicu "Luke, ja sam tvoj otac". Za poklonike serije se radi upravo o svetom gralu, rečenici koja predstavlja dramaturšku obratnicu čitave sage. No da stvar bude još dramatičnija, čitave generacije, ne samo fanova "Ratova zvijezda" nego i onih koji su imalo upućeni u pop kulturu zapravo ovu rečenicu citiraju pogrešno.
Što, zar ona zaista ne glasi "Luke, ja sam tvoj otac"?
Ne nego na Lukeovu tvrdnju o ocu lik Darth Wader odgovara upravo negacijom"Ne, ja sam tvoj otac". Značenje se doduše ne mijenja ali forma slogana je drugačija.
Drugi primjer, malo manje poznat ali isto tako često krivo citiran je rečenica iz filma Forest Gump: "Život je kao bombonijera". Glumac Tom Hanks koji glumi Foresta Gumpa u istoimenom filmu zapravo kaže, prevedeno "Život je bio poput bombonijere".
Mala razlika pogotovo ako se uzme engleski original gdje je "was" postao "is" ali s obzirom na to koliko je citat poznat i koliko se često citira na drugim mjestima u popularnoj kulturi, prilično začuđujuće.
Ovo su citati koji su izgovoreni pa može biti zabune. No ima i kolektivnih obmana kada je riječ o ispisanim riječima koje je malo teže krivo interpretirati.
Jedan daljnji primjer iz sektora pokretnih slika, ovaj put animiranih je posljednja scena serije crtića s Bugs Bunnyjem iliti Duškom Dugouškom ili za nešto mlađe s hrvatskog govornog područja, Zekoslavom Mrkvom.
Mnogima se u kolektivno pamćenje urezao završni kadar ovog crtića u kojem se vidi lik nestašnog zeca uz natpis Looney Toons, što bi svi koji su preko televizije učili engleski preveli kao "Šašavi crtić" jer Toons je skraćenica od Cartoons. U to su bili uvjereni gotovo svi koje se pitalo što stoji na kraju popularnog crtića. No uspostavilo sa da uopće ne stoji Toons nego Tunes, što zvuči slično i grafički i fonetički no radi se o potpuno drugom značenju. Tuns su zvukovi a ne crtići, kolikogod se svima ova potonja verzija činila najlogičnijom.
Flintstons
Slično je i s crtićima Obitelji Kremenko koji se u engleskom zovu Flintstones iako nitko nikada ne izgovara on "T" u sredini. No ono je zaista tamo tako da nisu Flinstones nego Flintstones.
Primera za Mandelin efekt ima i na policama trgovina.
Zabune najčešće nastaju kada se pokušavamo prisjetiti kao izgleda nečiji logotip ili zaštitni znak. Možda najpoznatiji primjer, koji ne izostaje niti na jednoj listi koja navodi slučajeve Mandelinog efekta je i logotip tekstilne marke Fruit of the Loom. Svi su složni oko toga da logo sadrži voće poput grožđa i jabuke koje izlazi iz nečega što se u ikonologiji naziva rogom izobilja, dakle predmetom u obliku roga iz kojeg izlazi voće.
No dizajneri brenda Fruit of the Loom, koji je uglavnom poznat po pamučnim majicama, nisu ovo voće stavili u rog nego voće stoji samo za sebe. To pokazuje koliko kolektivno sjećanje na jedan ikonografski element koji se urezao u pamćenje može utjecati na percepciju.
Dakle Mandelin efekt se po ovim primerima temelji na pogrešnoj percepciji oblika ili nekog događaja, da podsetimo samo na priču o Josipu Brozu Titu i o tome kako je on zapravo bio zamjenjen u ruskom zarobljeništvu.
Meni izvrstan primjer kada spominješ Tita je i dokumentarni film "Houston we have problem" koji se temelji na priči da iza američkog svemirskog programa stoji Tito i jugoslavenski inženjeri. Film je načinjen u formi dokumentarnog filma s tako uvjerljivim sugovornicima kao što je filozof Slavoj Žižek i povijesnim detaljima koji se igraju upravo našom sposobnošću ili nesposobnošću da upamtimo povijesne događaje i tako postajemo laki plijen za tvorce fake news.
Josip Broz Tito
Dakle redatelj tu ubacuje povijesne činjenice, recimo da je Tito bio u posjetu kod američkog predsjednika Johna F. Kennedyja ali uz to dodaje detalje koji se nikada nisu dogodili. Rezultat je fascinantan i osobe koje nisu baš najbolje upoznate s poviješću Jugoslavije lako povjeruju u narativ filma. Radi se naravno o formi koja se naziva mockumentary što se može prevesti sa zezatorski dokumentarac.
Jesi li se ti koji put našao u vrtlogu Mandelinog efekta?
Jesam ali bezazlene vrste. U posebnu grupu Mandelinih efekata spadaju i krive interpretacije pjesama. Tu je stvar jednostavna: masa ljudi čuje jednu pjesmu i krivo čuje tekst. Najpoznatiji je možda primjer "We are the Champions" grupe Queen koja je globalno prihvaćena kao himna pobjednika u sportskim natjecanjima. No gotovo svi na svijetu ovaj stih završavaju dodatkom "of the world" što se u originalu nikada nije nalazilo.
Moj osobni doprinos je to da sam godinama krivo, zajedno s čitavim društvom na izletima, Azrinu pjesmu "A šta da radim" pjevao krivo. Stih "kad ode djevojka na koju bacam oči" svi smo kolektivno urlali kao "kad ode djevojka na konju, bacam oči". Nema baš previše smisla ali smo bili uvjereni da je ispravno.
Moje iskustvo
Bio je to Nenad Kreizer, a sada je pravi trenutak da Vam priznam da sam i sam pogođen Mandela-efektom. I ja imam sećanje na nešto koje danas izgledao kao da je pogrešno. A nije. Ne zato što sam uveren u svoju memoriju, naprotiv. Već zato što u ovom specifičnom slučaju imam ne stotine, ne hiljade, ne stotine hiljada, već milione svedoka, koji su videli istu stvar na isti način. I danas smo svi suočeni sa porukom da smo videli nešto čega nije bilo.
A znamo da nismo.
Jeste, često ne znam tačno šta sam juče ručao, ni ko mi je prošle nedelje ispričao vic o... čemu ono beše... tako je, mnogo toga se ne sećam dobro, ali ovoga se sećam kristalno jasno.
Usput, upravo to je glavna osobina Mandela-efekta: sećanje je potpuno jasno i detaljno.
U mom slučaju se radi - o Džemsu Bondu.
U 11. po redu filmu o elitnom britanskom agentu, Džemsa Bonda glumi Rodžer Mur. Film je objavljen 1979. godine pod originalnim naslovom „Moonraker“ a u tadašnjim jugoslovenskim biopskopime je prikazivan pod naslovom „Operacija svemir“.
Nema razlog da prepričavam film. Važna je zapravo jedna jedina kratka scena. U njoj se pojavljuju notorni negativac zvani Zuba. Visok je preko dva metra i ima veštačke zube – od metala. Njima može da pregrize sve: i protivnika, i dasku, i konopac kojim je vezan. On nikada ne govori. Kada se nakezi i pokaže te zube tako da zasijaju na suncu, zna se: spasavaj se ko može.
Zubu niko ne tretira kao normalno ljudsko biće. Međutim, baš u ovom filmu se pojavljuje izvesna Doli, koja izgleda kao prototip seksi-štreberka iz tog vremena. U jednom trenutku Zuba joj se nakezi, a ona mu uzvrati umiljatim osmehom. Za Zubu je to bio možda prvi trenutak u kojem je neko prema njemu bio ljubazan. I naravno, zaljubio se u Doli.
Poseban „začin“ čitavoj sceni je bila upravo činjenica da se, kada se Doli nasmešila, ispostavilo da preko zuba ima metalnu korektivnu protezu. Što je stvorilo neku vrstu sličnosti između njih dvoje i bilo posebno duhovito. Upravo zato se publika na tom mestu uvek slatko smejala.
Nije bilo kraja mom iznenađenju kada sam shvatio da na kopijama filma koje su danas javno dostupne Doli nema protezu - vide se samo lepi beli zubi.
Ko je ovde lud?
Ali ja se odlično sećam da je imala protezu kada sam gledao film 1980.
Baš kao što se toga sećaju milioni ljubitelja Džemsa Bonda.
Mnogi među njima su, kao i ja, gledali taj film više puta. Ja sam ga do 1983. gledao ukupno pet puta samo u bioskopu. Najmanje pet puta sam video spornu scenu.
Doli je imala protezu. To sećanje delim sa milionima gledalaca širom sveta. I milioni ljudi se ne daju pokolebati. Jedno vreme je čak u prodaji bila i majica sa natpisom: „Dolly had braces“ – „Doli je imala protezu“.
Zna se da scena u kojoj ona nema protezu nije naknadno snimljena i ubačena u film – bilo je već ekspertiza koje su pokazale da to nije bio slučaj.
I kako je ovo zvanično objašnjeno?
Evo kako: ugledni prirodnjačko-naučni magazin „Geo“ se u jednom velikom članku iz 2022. godine pozabavio Mandela-efektom. Taj članak je tipičan za aktuelno naučno gledanje na ovaj fenomen.
A kako je „razjasnio“ stvari, to se vidi već iz naslova teksta: „Zašto se sećamo stvari koje se u stvarnosti nisu dogodile“. - Ama nemojte?
„Naše sećanje se ponekad poigrava s nama“, piše Geo, „a psihologija tu pojavu zove nenamernim falsifikovanjem sećanja“. I to je pojam koji je razmatrao još 1886. godine psihijatar Emir Kreplin.
U članku se dalje objašnjava kako je naš mozak podložan nesvesnim manipulacijama, kao kada na primer sugestivna pitanja usmeravaju odgovore u željenom pravcu. Ima mnogo faktora zbog kojih mozak može da promeni sliku nekadašnjeg događaja. To je svakako tačno, ali je glavno pitanje: da li Mandela-efekat uopšte znači da se naš mozak poigrava s nama?
Posebno u slučaju kada se milioni ljudi „pogrešno sećaju“ istog detalja?
I naravno da mnogi nisu bili lenji pa su potražili neke druge dokaze za svoje sećanje. Mreže ne miruju. Na Reditu sam pronašao korisnika koji je postavio fotokopiju jednih novina u kojima je američki kritičar Emeri Lihtenvalter napisao recenziju „Munrejkera“ u vreme prikazivanja filma u bioskopima. I tu pomenuo upravo scenu sa protezom. Doduše, kao primer, relativno primitivnog humora. Čitava njegova recenzija je prilično posprdna, što film i zaslužuje, jer ga je zaista teško uzeti ozbiljno. Ali u njoj on između ostalog o sceni piše da Dolina proteza pokazuje da ona u ustima ima „bar toliko hardvera koliko i zuba“.
I šta ćemo sad?
Za one koji budu pokušali da na JuTjubu nađu originalnu scenu sa protezom, moram reći da je to teško ali ne i nemoguće. Ima korisnika koji su dugo tražili i digitalizovali taj insert onako kako je zaista bio prikazan.
Međutim ti navodno pravi inserti i meni i mnoštvu drugih korisnika izgledaju sumnjivo. Doli ima protezu, ali ne onakvu kakve se sećamo. I scena koje se sećamo je duža. Tek to u sve unosi dozu ludila.
Šta se dešava?
Nema sumnje da je Doli imala protezu. Ali, postavlja se pitanje: zašto je proteza nestala?
U slučaju velikih političkih igara i napetosti kao za vreme aparthejda u bivšoj Južnoafričkoj uniji, sve vrste opsena su moguće na realnom nivou. Teoretski, samo teoretski – jer tu smo u oblasti špekulacija – moguće je da je Nelson Mandela stvarno umro u zatvoru ali je posle zamenjen dvojnikom. Isto kao što je moguće da je vlast samo inscenirala njegovu smrt u zatvoru iz političkih razloga. On je ionako trebalo da bude zatočen do kraja života. Pušten je 90-e pod pritiskom međunarodne zajednice i tadašnji režim je znao da će nastati problem sa sećanjem mnogih, ali nije imala izbora i to sećanje je onda pretvoreno u „fenomen pogrešnog pamćenja“.
Bez obzira na apsurdnost takvih spekulacija, one su još bar teoretski moguće u svetu surove politike, posebno u ondašnjoj Južnoafričkoj Uniji.
Ali Doli, beznačajan lik u jednom neuspelom špijunskom filmu, zašto je ona ostala bez proteze? Kao da se neko vratio u prošlost i na snimanju filma ispravio jedan detalj! Kakvog smisla ima jedna intervencija na tako beznačajnom mestu?
Van naučnog mejnstrima, koji i dalje uporno tvrdi da milioni ljudi pogrešno sećaju nečega, ima raznih pretpostavki o tome šta je posredi.
Tri najpopularnije teorije koje ne vide grešku u sećanju
Prema jednoj od njih, u pitanju je mešanje tokova paralelnih univerzuma. Odnosno situacija do koje može da dođe u jednom multiverzumu. Pošto ima više teorija o tome kako bi mogao da izgleda svet paralelnih univerzuma, a nijedna od njih još ne može eksperimentalno da se dokaže, trenutno nam o tome još uvek više može reći filozofija nego fizika.
Inače, teorija multiverzuma je, u većoj meri od bilo koje ranije naučne teorije, danas deo pop-kulture. Od crtanih filmova preko pop-muzike, pa do Oskarom nagrađenih filmova, ona je postala deo naše svakodnevice s kojim se često misaono poigravamo, što mislim da nije loše, jer su svi postali svesni da i ako je tačna i ako nije - to neće skoro promeniti našu svakodnevicu.
Druga možda još popularnija teorija je teorija simulacije. Koja kaže da smo svi mi sa našom civilizacijom zapravo računarska simulacija. Što bi praktično značilo da smo u matrici, ili „matriksu“ koji se povremeno ažurira. I tako neki put u tom „update“-u promakne neki detalj. Sećate li se primera sa avionskim motorima sa početka ove epizode? E, pa postoji jedan jedini putnički avion koji ima mlazne motore zaista ispod krila i to je Boing 737. Prema teoriji simulacije, to bi značilo da su ga programeri zaboravili prilikom update-a čitave simulacije koja čini naše društvo.
Van uobičajene priče o „pogrešnom sećanju“ postoji i treća teorija, naime, da je Mandela-efekat zapravo delo vlasti, to jest, belosvetske elite i tu teoriju je u jednom intervjuu nedavno izneo Ilon Mask. Pobornici te teorije smatraju da su Mandela-efekti posledica eksperimentisanja sa manipulisanjem istorije!
Vrlo će me zanimati kako Vi vidite Mandela-efekat. Tamo gde nema naučnih dokaza ni za šta, stvara se plodno tlo za pretpostavke i teorije. Fenomen je više nego zanimljiv, i u ovoj kratkoj priči nisam pomenuo još mnogo njegovih primera. Šta mislite o svemu? Slobodno nam to napišite. Bilo bi lepo da o tome možda jednom porazgovaramo sa Vama u našem studiju.
