Star, izolovan i uz to diskriminisan?

Stand: 24.10.2024, 19:02 Uhr

Saša Bojić, Nenad Kreizer, Nada Pester

Da li je biti star stvarno „zlatno doba“? Položaj starijih ljudi zahteva pažnju, poštovanje i prava, njihov broj u svetu u stalnom je porastu. Samo u Nemačkoj živi 18 Miliona starijih od 65 godina. Diskriminacija starih ljudi je svakodnevna pojava. Stereotipi o starim osobama kao nesposobnim ili nevažnim članovima društva, vrlo su rasprostranjeni. I često skriveni. Jedno je sigurno: okruženi takvim stereotipima, stari ljudi lako mogu da počnu i sami da ih usvajaju. No, i protiv toga postoji lek.

Znate li ko su Pit i Bas? (Pete & Bas)? Reč je o britanskom reperskom duetu koji je tokom poslednjih šest godina osvojio najpre londonsku, pa potom britansku, pa potom i američku, i upravo osvaja i evropsku, javnost. Njihov žanr je uglavnom gangsterski rep, njihovi tekstovi su brutalni i pri tome duhoviti, bremeniti asocijacijama i šemama rimovanja za koje stručnjaci tvrde da su sam svetski vrh. A način na koji repuju, raspoređuju slogove i akcente, što se obično naziva reperski flow, gotovo je nenadmašan.

Kritičari su složni u oceni da Pit i Bas spadaju u prvu „A“ svetsku ligu. A počeli su da repuju sa 70 godina. Sada već imaju 75/76.

U mnogobrojnim reakcijama drugih repera, kritičara i analitičara, oni koji pre toga nisu znali ništa o njima, kada vide dva stara gospodina na ekranu, još i pre nego što počne repovanje, najčešće kažu: čekaj, čekaj, šta je ovo, je li ovo neka komika ili parodija?

A kada repovanje počne i njihov prepoznatljiv i gotovo nenadmašan flow osvoji slušaoca, počnu da pljušte komplimenti. Jer, dva gospodina su sa 70 godina shvatila koliko ih repovanje zanima i da imaju talenat za to. I to kakav. Tako nešto se možda ne događa svaki dan, ali zašto da ne?

Još jedna stvar mi je upala u oči. Mnogi kada ih vide i čuju konstatuju: „Evo dokaza da su godine samo broj. Ova dvojica su ostali mladi u srcu“.

E - neće biti, dragi mladi komentatori. „Ostati mlad u srcu“ je fraza iza koje se krije pohvala mladosti kao nekom specijalnom kvalitetu. A ona to nije. Ja bih radije rekao: kvalitet je kvalitet, bio čovek mlad ili star.

I postavio pitanje: kako dolazi do toga da taj kvalitet, u slučaju da je čovek star, često ne može da dođe do izražaja? Ili, drugim rečima: zašto se stari ljudi lako otpisuju kao kvalitetan deo društva?

Tim pitanjem Vas pozdravljam u novoj epizodi našeg podkasta posvećenoj diskriminaciji starih osoba.

Obrazovanje je veoma bitno

I pre nego što razmotrimo ovu temu, ima nešto što bih naglasio kao veoma važno. To je, naime, obrazovanje. Ako mi dozvolite da malo mudrujem, spadam u one koji misle da je obrazovanje ključ života. Kao i da ono ne sme da se završi u srednjoj školi, već da mora biti kontinuiran proces. Obrazovanje nam pomaže da shvatimo međuzavisnosti u svetu koji nas okružuje, da pratimo dešavanja u važnim oblastima javnog života kao što su politika ili privreda i da u svemu tome ostanemo kritični i duhovno vispreni.  

Zašto to pričam? – Zato što ogroman broj ljudi, kada pređe određen broj godina, ne oseća nikakvu potrebu da vežba svoj intelekt. Mozak koji prerađuje informacije i izvlači zaključke, i pri tome se oslanja na veliko lično životno iskustvo - takav mozak je dovoljno moćan. Za njega neće biti preveliki problem da drži korak s vremenom. Odnosno, ako bude problem - biće onoliko koliko je problem i mlađim mozgovima.

I zato mislim da je dobro da porazmislimo o tome kako se sve manifestuje diskriminacija starih lica i šta ko – uključujući i one koji su diskriminisani – može da učini protiv nje.

Digitalni svet – težak ispit

Predlažem da odmah probamo igru zvanu „Podnesite zahtev za bolesničku rehabilitaciju“. Vaše zdravsteno osiguravajuće društvo će Vas odmah uputiti na internet. A na internetu, Nemačko penziono osiguranje piše da zahtev možete „udobno“ popuniti na njegovom sajtu. I sada Vam preporučujem da probate da to učinite, onako samo virtuelno, bez obaveza, samo da napravite prvih par koraka, recimo, da među više ponuđenih nađete pravi formular i počnete da ga popunjavate. Bez obzira na to koliko imate godina!

Da – stvar zapinje već na prvom koraku. Jer, tu piše:

„Postoje različiti formulari za rehabilitaciju – hoćete li da zatražite neku uslugu ili da nam samo prosledite informacije?“

Već sama formulacija je čudna, jer, ako hoću da zatražim uslugu, valjda moram da dam neke informacije o sebi. A ako neću da zatražim uslugu, zašto bih uopšte na sajtu posvećenom rehabilitaciji unosio podatke o sebi?

Najbolje od svega je što ispod tako postavljenog pitanja ni ne postoji mogućnost da odgovorite: „hoću ovo - ili ono“. Pa da posle toga nastavite dalje u željenom pravcu.

Umesto toga, imate mogućnost izbora između različitih vrsta zahteva. Za stara lica je već probijanje kroz te zahteve gotovo nemoguć posao. Vladanje internet-formularima je za one koji su radni vek proveli u analognom dobu gotov nemoguć posao. Propraćen pitanjima: gde sam sada kliknuo? Zašto ovo polje ne može da se otvori? Zašto ne prihvata ovo što sam ukucao? Itd. itd. sve do onog čuvenog: zašto je sve nestalo sa ekrana?

Da ne pričam o hororu koji poznaju svi koji su preko interneta kupovali avio-karte. Bez obzira na godine. Zašto je cena koja se momentalno vidi na ekranu veća od one koja je prvobitno navedena? Na sajtovima skrojenim tako da Vam se nametnu skriveni troškovi ili, još gore, pretplate koje je teško otkazati, svima je teško da se snađu. A posebno starim osobama koje ne mogu da drže korak sa svim tekovinama digitalnog doba.

Poenta je u tome što pravilna digitalizacija podrazumeva da se ona prilagođava starim osobama, a ne da stare osobe moraju da se prilagođavaju njoj i njenim pravilima.

Ipak, to kao da nikog ne zanima.

Zašto je to tako?

Uzroci i stereotipi

Većina stručnjaka smatra da za to postoje tri glavna razloga.

Prvi razlog leži u kulturnim faktorima. U mnogim zapadnim društvima postoji negativna percepcija starosti, često povezana sa slabošću, gubitkom produktivnosti i izolacijom. Zapadna društva su orijentisana na ekonomski rast, profit i učinak, i oni koji takvim ciljevima više ne doprinose lako nestaju sa radara javnosti.

Durgi razlog bi bio evolutivno-socijalne prirode, i zapravo nije daleko od prvog: ima teoretičara koji smatraju da diskriminacija starijih može biti evolucijski zasnovana: da se mladosti i fizičkoj spremnosti daje prednost  zbog preživljavanja i reproduktivnih sposobnosti.

I treći veliki razlog pružaju mediji: oni često promovišu kult mladosti, dok se starost prikazuje kao period dekadencije, pasivnosti i tereta društvu. U filmovima, reklamama i serijama starije osobe se retko prikazuju u glavnim ulogama koje nisu povezane sa bolešću ili slabošću.

Što se tiče različitih sfera života u kojima se ispoljava diskriminacija starih lica, tu se posebno izdvajaju radni život, zdravstvo i sociokulturna sfera.

Starije osobe često imaju teži pristup novim poslovima ili ih poslodavci otpuštaju pre nego mlađe kolege. Česti izgovori uključuju tvrdnje da starije osobe nisu tehnološki upućene ili fleksibilne. Zakoni u ogromnom broju zemalja zabranjuju starosnu diskriminaciju, ali se u praksi oni često zaoobilaze.

U zdravstvu, stariji pacijenti često dobijaju manje pažnje, i lekari su skloni da brže odustanu od ofanzivnih tretmana zbog njihove starosti. Prečesto se na starije osobe gleda kao da su manje vredne ulaganja u zdravstvo. Isto kao što se često smatraju manje sposobnim za oporavak, što može da vodi u lošiji ishod lečenja.

A u sociokulturnoj sferi, stereotipi o starosti vode u marginalizaciju starijih osoba u društvu. A to vodi u društvenu izolaciju i usamljenost… i zapravo u čitav niz problema. Ako su starije osobe stalno suočene sa negativnim stereotipima, mogu i same da im se prepuste. I to vodi u gubitak samopouzdanja i osećanja sopstvene vrednosti. Tu smo već na korak od raznih psihičkih problema, poput anksioznosti ili depresije.

Ono što bih hteo da naglasim jeste i da stereotipi o starosti vrlo često vode u indirektnu diskriminaciju starih osoba. A ona se često manifestuje u načinu izražavanja. Na početku sam pomenuo da se divljenje starijim osobama koje su čile, vesele i bave se kreativnim radom često izražava rečima: „mladi su u srcu“. – I da je tu zapravo diskriminacija skrivena u dubinama pojma „mladosti“ kao nečeg superiornog, čime se meri i ono što se postiže i kada čovek više nije mlad. – Tako je: i kompliment može da sadrži stereotipe.

Ili, na primer, na Balkanu široko rasprostranjeno oslovljavanje nepoznatih starih ljudi sa: „bako“ ili „deda“. Možda sa dobrim namerama, ali vrlo nesuptilno. Svakome ko to čini predlažem da radije upotrebi izraz „gospođo“ ili „gospodine“ koji zrače mnogo većim poštovanjem.

I pored svega toga, ne može se reći da ne postoje i pravne i institucionalne mere protiv diskriminacije starosti. Tu je veoma važan aspekt digitalizacije društva koja napreduje ultrabrzim tempom. Zato Vas o merama za integraciju starih osoba u novo doba informiše moj kolega Nenad Kreizer.

Bio je to Nenad Kreizer, a ja bih se nakratko vratio na primer sa početka ove epizode, britanske repere Pita i Basa. Kada su se prvi put pojavili na JuTjubu, gotovo svi su mislili da su to neki starci koji samo otvaraju usta na tuđ plejbek. Kada je postalo jasno da sami repuju, zilioni gledalaca su se pitali: aha, da li je to sada neka komika? Kada je postalo jasno da je repovanje ozbiljno, krenula je nova neverica tipa: ko li piše njihove tekstove? A onda se saznalo da ih sami i pišu. Doduše, sa rečima najmodernijeg žargona im ponekad pomažu njihove unuke i unuci, ali sve te spektakularne dvosmislice, igre reči, značenja i – istini za volju ponekad zaista vrlo surovi – stihovi, sve je to delo Pita i Basa.

Od prvog pojavljivanja pa do sadašnje situacije u kojoj imaju status velikih zvezda, prošlo je oko sedam godina.

No, u toj priči ima još nešto što je posebno zanimljivo. To su druga vremešna gospoda koja ih okružuju i vide sa sa njima u gangsterskim video-spotovima. Njih desetak, svi između 60 i 80 godina. Reč je o njihovim drugarima koji su jednostavno uživali u tome da se pojavljuju sa njima. No, svaki od tih drugara je – kako se u međuvremenu ispostavilo – inspirisan Pitom i Basom, i sam počeo da repuje. Pa su zajedno napravili bend koji se zove Snuker-tim i imaju svoje stvari nezavisno od Pita i Basa, a dvojica među njima su čak počela solo-karijere. Jedan od njih, Norman Pejn (Norman Pain) je postao velika zvezda andergraund-scene, odličan je reper i dobar pevač i pravi veoma neobičnu muziku i ima svoju više nego pristojnu fan-bazu u Velikoj Britaniji.

Eto kako starci koje svi smatraju već otpisanim mogu odjednom da izmile u život koji se udiše punim plućima, ostvare svoje snove, i što je najbolje, ponovo postanu rado viđen deo društva. Na koncertima Pita i Basa većinu u publici čine mladi u 20-im godinama. I atmosfera je uvek usijana!

Privilegovani starci

I samo još nešto. Diskriminacija starosti, to je nešto što postoji u životu nas običnih smrtnika. Ali, postoji i druga vrsta starih osoba koje ne samo što nisu na meti diskriminacije, već imaju vrlo bitan uticaj na globalna dešavanja. Ima mnogo primera.

Džo Bajden, predsednik SAD, ima 82 godine. I pristup onom čuvenom „crvenom dugmetu“ kojim se aktivira napad nuklearnim oružjem.

Džordž Šoroš, američki investitor i finansijer opozicionih pokreta širom sveta, ima 94 godine. Tek prošle godine je zvanično predao biznis u ruke svog sina Aleksandra.

Henri Kisindžer, američki političar koji je šezdesetih i sedamdesetih godina imao ogroman uticaj na spoljjnu politiku SAD i sami timi na svetska zbivanja tokom Hladnog rata, da bi kasnije tako reći do poslednjeg daha bio aktivan u Savetu za spoljne odnose SAD i Bilderberškoj grupi, umero je u 100-toj godini.

Naravno da i u Nemačkoj ima dosta sličnih primera. Prvi nemački kancelar Konrad Adenauer bio je na najvišoj funkciji od 1949. do 1963. Ali je i kasnije na izborima dobijao direktne mandate i zastupao svoju CDU u Bundestagu do svoje smrti 1967 – a umro je u 91. godini.

Sećamo se i bivšeg kancelara Helmuta Šmita koji je umro u 97. godini, a sa 90 je u studijima nemačke televizije analizirao teme svetske politike i – pušio i pored zabrane pušenja u zatvorenim prostorima, jer mu se – moglo. Bilo je i sudskih tužbi gledalaca zbog toga, ali niko mu nije mogao ništa. On nikada nije doživeo diskriminaciju zbog svoje starosti. Naprotiv – samo privilegije.

Uopšte, ako se pogleda na političku scenu, i to svuda u svetu, odjednom se ispostavlja da postoji veliki broj staraca koji uopšte ni ne znaju šta je diskriminacija starih lica, već se na visokim funkcijama bore da što duže zadrže svoje fotelje – i uticaj – i u svakodnevnom životu su im sva vrata otvorena. Ne čekaju na red kod lekara, ne znaju šta je saobraćajna gužva, ni besparica, i na sve strane im se klanjaju i uvažavaju ih.

Ne želim da sada izvlačim nikakav zaključak o tome zašto diskriminacija starosti, poput mnogih drugih stvari, ume da bude tako selektivna. To bih rado prepustio Vama. I pozvao Vas da nam prenesete svoja iskustva o tome, bilo kao neko ko je time pogođen, ili je svedok pojave. Taman fino za početak, za one koji još nisu vični komunikaciji na društvenim mrežama, to bi mogla da bude prilika za tako nešto. Ja sam Saša Bojić – hvala Vam na pažnji.