Sve o njemačkim i našim buvljacima. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 24.04.2024. 18:58 Min.. Verfügbar bis 24.04.2025. COSMO. Von Amir Kamber.
Sve o njemačkim i našim buvljacima
Stand: 24.04.2024, 18:12 Uhr
Amir Kamber, Filip Slavković, Nada Pester
Šta je pravi buvljak? Gdje ga pronaći? Ko ga je izmislio? U Njemačkoj su buvljaci uspon doživjeli krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina kada je počeo da jača ekološki pokret. Koje su odlike buvljih pijaca u Njemačkoj danas saznajemo od Filipa Slavkovića? O zakonima buvljaka na jugoistoku Evrope govori pisac Bojan Savić Ostojić. Njegov izvrsni roman "Ništa nije ničije" bavi se upravo buvljacima. I životom. U razgovoru s Amirom Kamberom pisac pojašnjava na koji način tačno.
Danas se bavimo poezijom i prozom buvljaka u Njemačkoj i na juguistoku Evrope.
Dobro ste čuli - poezijom i prozom buvljaka.
Ako se pitate šta bi to trebalo biti e onda se vjerovatno odavno niste prošetali pravim buvljacima na kojima se nikada tačno ne zna šta vas očekuje, kakvu koještariju, kakav biser ćete pronaći, koga ćete sresti, drugim riječima - buvljaci su posebna priča, kosmos za sebe, imaju svoje zakone, svoja pravila, svoj jezik, žargon, retoriku. Baš kao da čitate neku knjigu pre-punu iznenađenja u kojoj se u cik zore sve namjestilo valjda baš onako kako treba.
Kolega Filip Slavković rado ide na pijacu, ali ne na buvlju nego na klasičnu, zelenu i mlečnu.
Jeste, Amire, za mene je pijaca pre svega mesto gde kupujem povrće i voće, ponekad sir i jaja. Kad čujem “Buvlja pijaca” prvo pomislim na jedan od ranih uspešnih albuma nekad čuvenog jugoslovenskog rok-benda “Riblja čorba”. Naravno, obilazio sam i puno pravih “buvljaka”.
Otkud se seti Riblje čorbe? To je onaj album iz 1982. s pesmama u kojima je ismevana JNA jer je pevač i osnivač grupe Bora Đorđević tekstove pisao posle služenja vjonog roka?
Jeste, jeste. Inače je „Riblja čorba“ osnovana 1978, otprilike u isto vreme kad su u Nemačkoj počele da se šire buvlje pijace kao koncept trgovine prihvaćen u širim društvenim slojevima.
O buvljacima nam je više rekao i pisac Bojan Savić Ostojić. On u svom romanu koji je preveden i na njemački jezik tematizira upravo buvljake, u Beogradu. Knjiga se zove Ništa nije ničije - Nichts gehört niemandem!
Bojane, reci mi, ti poznaješ i njemačke buvljake. U čemu je glavna razlika u poređenju s onima na Balkanu?
Ono malo što sam stigao da obiđem u nekim svojim ekskurzijama, pre svega u Berlin i npr. sada u Leipzigu pre nekoliko dana, jedna od glavnih razlika jeste u tome što u Nemačkoj nisam primetio mnogo "divljih" prodavaca. Dakle, onih koji čim vide da se bliži policija pakupuju se i odlaze. Mislim što je, naravno, zabranjeno tu. U Beogradu i generalno po Srbiji, u Pančevu, Novom Sadu... mesto za prodaju je najčešće mimo tog prijavljenog, legalnog.
Čarolija buvljaka u mojim očima je, između ostalog, u tome što pronađeš nešto što nisi tražio u stvari, a to je ono nešto duboko u nama. Svi mi želimo da nam se nešto lijepo desi neko lijepo prijatno iznenađenje. Ima li to smisla?
Ima svakako! Skoro mi se javio neko i rekao, ne poznajem ga, ali mi je napisao "ja ne verujem u slučajnosti". Na to sam odgovorio odmah kao da me je ubo u oko! Bila je reč o buvljaku, ja sam rekao: "pa ko ne veruje u slučajnost, taj nema šta da traži na buvljaku!" Mislim, ako želiš zaista da nađeš nešto određeno nećeš ići na buvljak nego nećeš možda ni ustati iz fotelje. Pogledaćeš sajt Amazona ili nekog drugog i onda ćeš naći ono nešto što tražiš. Po čemu se još razlikuju Nemački i generalno ex-yu buvljaci je što je buvljak kod nas pretežno jedna nesortirana građa i onda što je više nesortirano veća je šansa da nađete nešto što i ne tražite na neki način ili da prosto zaboravite šta ste tražili i da se nekako prepustite kontekstu tog haosa.
Ali to jedno s drugim nema nikakve veze. Mislim, rok-grupa iz SFRJ i buvljaci u Nemačkoj…
Nema, tačno.
Pa hajmo se onda vratiti prozi i “buvljacima”. Šta bi o buvljacima u Nemackoj trebali znati?
Buvljak se u Nemačkoj najčešće zovu Flohmarkt, što upravo i bukvalno znači buvlja pijaca. Često se koristi i naziv Trödelmarkt, jer Trödel označava nekakvu koještariju, neku stvar koja je nepotrebna i nema nikakvu praktičnu vrednost. U savremenoj Nemačkoj prvi zabeleženi buvljak je pokrenui jedan umetnik u Hanoveru 1967. Prva velika buvlja pijaca osnovana je u tada Zapadnom Berlinu 1973. na poznatom bulevaru “Ulica 17. Juna” ali su buvljaci uspon doživeli zaista krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Tada je naime počeo da jača ekološki pokret pa su i ideje recikliranja, davanja novog smisla starim stvarima, ušle i u srednji sloj nemačkog društva. Tada je zaista buvlja pijaca u Nemačkoj postala deo života.
A danas, jesu li buvlje pijace i dalje deo života Nemaca, uprkos internet-šopovima i sličnom?
Jesu, iako su se naravno i koncepti buvljaka i struktura mušterija, pa i prodavaca, menjali.
Koje su to najbitnije odlike buvljih pijaca u Nemačkoj danas?
Najbitnije odlike su one na osnovu kojih se zakonski određuje šta je buvlja pijaca u klasičnom smislu a šta je neka druga vrsta prodaje na otvorenom, jer od toga zavisi kakva pravila važe za organizatore, koje dozvole se moraju dobiti od gradskih vlasti za organizovanje buvljaka itd.
Možeš li to ukratko objasniti?
U osnovi postoji klasična buvlja pijaca koja se održava nedeljom i to najviše jednom, dva ili tri puta, godišnje i na kojoj se prodaju stare ili korišćene stvari, antikviteti i druga roba manje vrednosti. Da bi očuvala tradiciju, gradska administracija nekad izričito zabranjuje prodaju nove robe na ovakvim buvljacima. Te buvlje pijace su u stvari više nalik nekakvim vašarima. A onda postoje i različiti drugi vidovi buvljaka kojima se izričito zabranjuje da rade nedeljom i praznicima. To su onda specijalizovane pijace, recimo za anikvitete ili umetnička dela ili suvenire, pa onda za ljubitelje vojnih artefakata ili za numizmatičare i filateliste, za one koji kupuju stare knjige ili sakupljaju stripove. U mom kraju grada ovde u Kelnu sad su popularne male otvorene pijace za korišćenu dečiju robu – garderobu ili igračke, knjige ili bebi-opremu.
I ko su onda prodavci na tim pijacama?
U suštini se prodavci mogu podeliti u tri kategorije. Relativno veliku grupu čine profesionalci. To su ljudi koji žive od trgovine na buvljacima. Neki od njih jednostavno više vole taj način rada, drugi su nekada imali radnje ali finansijski više nisu mogli da ih održavaju pa su prešli na štandove na buvljacima. Računa se da u Nemačkoj trenutno oko dva miliona ljudi živi od prodaje robe na raznim buvljim pijacama. Drugu grupu čine povremeni ali redovni prodavci, hobi-trgovci. Oni svako malo sakupe ili otkupe određenu robu, za koju su se specijalizovali, i onda je prodaju od čega imaju nekakvu dodatnu zaradu. Treću grupu čine privatna lica: ljudi koji se nekad prosto odluče da sve ono što im se nagomilalo u podrumu ili garaži, što im više ne treba ali nije baš za bacanje, ponude na buvljaku – nekad u nadi da će za dedin stari ormar dobiti hiljade evra a nekad spremni da babinu vazu daju za budzašto, samo da je više ne vide.
A ko su, shodno tome, kupci tih koještarija?
I kupce možemo podeliti u tri grupe. Najpre, tu su lovci na dobre prilike ili ranoranioci. Oni dođu na pijacu čim se otvori i tragaju za onim zaista vrednim antikvitetima ili raritetima koje će kupiti po povojnoj ceni a onda negde izložiti ili prodati skuplje. Druga grupa kupaca jesu kolekcionari, ljudi koji izvežbanim okom obilaze štandove i kupuju specifične predmete za koje u njihovom domu ili okruženju već postoji osmišljeno mesto. Treća i najveća grupa bi se mogla nazvati šetačima. To su mlađe porodice ili stariji parovi, ljudi koji tokom vikenda izađu na svež vezduh i usput reše da pogledaju čega sve interesantnog ima na nekoj “buvljoj pijaci”.
I to sve još funkcioniše, uprkos veb-tržnicama kakve su Ebay, Amazon Marketplace i druge?
Koncepti se, kao što rekoh, kod ovih uličnih buvljaka menjaju; i publika se menja. Ali buvlja pijaca u realnom životu je zapravo više deo gradske atmosfere a ne mesto za velike nabavke. Sama ideja buvlje pijace od početka je zapravo suprotna nemačkom poimanju trgovine. Ovde u Nemačkoj je sasvim neuobičajeno da se cenjkaš za neku robu, pri klasičnoj kupovini. No na buvljaku je pregovaranje o ceni robe deo kolorita pa tu i Nemice menjaju pristup i cenjkaju se.
Imajući taj mentalitet u vidu, nije ni čudo što Nemci nisu bili ti koji su smislili buvlje pijace.
Da, buvlja pijaca se na gotovo svim jezicima sveta tako zove jer je reč o bukvalnom prevodu naziva na fracuskom, marche aux puces. Prvi buvljaci su nastali u Parizu tj. na obodima grada u drugoj polovini 19. veka. Po nekim izvorima već 1860, po drugim izvorima tek 1890, ali u svakom slučaju jesu proizašli iz već tada postojećeg, kako bi se to modernim rečnikom reklo, skond-hend biznis-modela. Vešti trgovci su sakupljali ili jeftino otkupljivali staru odeću od bogatih Francuza i onda je prodavali siromašnijim slojevima. Pre 150 godina higijena nije bila na visokom nivou, a svi materijali su bili prirodni, pa su se u staroj garderobi skupljale buve. I navodno su, upravo da bi sprečili da se buve šire po svim delovima grada, u Parizu odlučili da ove trgovce nošenom garderobom proteraju na izolovane tržnice koji su onda i nazvane…
buvljim pijacama. Jesi li ti na kraju zaista bio na nekom buvljaku, u Francuskoj ili Nemačkoj?
Naravno da sam bio na verovatno dvadesetak buvljih pijaca ovde u Kelnu. Mada buvljaci u ovom gradu nisu toliko poznati kao neki u okolini. Velike buvlje pijace sa desetinama hiljada posetilaca organizuju se npr. u Vestfalenparku u Dortmundu i u parku Rajnaue u Bonu. Meni je interesantna bila navodno najstarija buvlja pijaca u Amsterdamu, na trgu Vaterlo, a inače je zabavno što se u Nizozemskoj u čitavoj zemlji organizuju vašari i buvljaci svakog 27. aprila što je praznik Dan kralja odnosno rođendan kralja Viljema Aleksandra. Zvanično se najveći buvljak na svetu organizuje prve nedelje, dana ne sedmice, u septembru svake godine u Lilu. Tada se ovaj grad na severu Francuske na čitavoj svojoj površini pretvara u buvlju pijacu.
