Burnout?. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 11.03.2025. 26:06 Min.. Verfügbar bis 11.03.2026. COSMO. Von Nenad Kreizer.
Zašto se sve ćešće govori o burnoutu?
Stand: 11.03.2025, 18:15 Uhr
Nenad Kreizer, Saša Bojić, Amir Kamber
Broj oboljelih od burnouta svake je godine sve veći. Pritom se ne radi o konkretnoj bolesti nego o skupu osobnih poremećaja i krize koje se mogu pretvoriti u teže psihička oboljenja. Kako prepoznati burnout, je li on zaista samo povezan s radnim mjestom i zašto se treba usprotiviti osjećaju konstantne krize? Nenad Kreizer o ovom fenomenu razgovara s psihologinjom i savjetnicom Borkom Ogrizović i reporterom Sašom Bojićem.
Burnout je prema definiciji krovni pojam za određene vrste osobnih psihičkih kriza koje su nastale zbog stresa i opterećenja uglavnom na radnom mjestu. Pritom se radi o psihičkoj iscrpljenosti koja se često poklapa s nekim drugim poremećajima poput depresije. Neki stručnjaci govore o preko 130 raznih vanjskih obilježja burnouta koji se kreću od jedva primjetnih anomalija pa sve do teških kriza koje mogu završiti i suicidom.
Sam pojam burnouta nije tako star, on se u stručnoj literaturi pojavio krajem šezdesetih ali sa sve intenzivnijim ubrzanjem radnih procesa a s tim u svezi i opterećenja koje novi radni svijet sa sobom donosi, igra sve važniju ulogu. Situacija se naravno dodatno pogoršala sve intenzivnijom digitalizacijom ne samo radnog nego i privatnog sektora. To s jedne strane gura društvo prema naprijed ali istodobno pojedinca stavlja pred mnoge izazove kojima nisu svi dorasli. I kada se kombinacija raznih pritisaka ujedini, dolazi do situacije u kojoj govorimo o burnoutu.
Od kolege Saše Bojića saznajemo kako statistički u Njemačkoj izgleda fenomen burnouta.
Saša, burnout-sindrom je sveprisutan – do kojih brojki si došao kada je reč o Nemačkoj?
Brojke su dobre za početak, uz neke ograde o kojima bih rekao ponešto malo kasnije. Na osnovu podataka društava za obavezno zdravstveno osiguranje u Nemačkoj, poslednje objavljene statistike se odnose na 2023. godinu. U toj godini je u ovoj zemlji na svakih 1000 članova društava kao što je AOK bilo 7,7 slučajeva lekarskih pošteda od posla zbog sindroma sagorevanja ili hronične iscrpljenosti. To je rekordna stopa - 2022. je ona iznosila 6,8 ljudi pogođenih tim sindromom, 2021 - 6 a 2020 – 5,5 pogođenih na svakih 1000 članova. Između 2014. i 2019. godine se taj broj stalno kretao između 5,1 i 5,9 ljudi na svakih hiljadu. Dakle nalazimo se u periodu velikog porasta broja osoba pogođenih tim sindromom. Sve te brojke, međutim, valja uzeti s određenom rezervom.
Pretpostavljam da za te „rezerve“ postoji važan razlog?
Da, čak više njih. Najpre, te brojke su pokušaj da se statistički obuhvati pojava koja ne može tako lako da se definiše. Iako na primer statistike o sindromu sagorevanja možemo pratiti od početka našeg veka, Svetska zdravstvena organizacija je taj sindrom tek 2019. godine zvanično priznala i svrstala u međunarodnu klasifikaciju bolesti pod oznakom ICD-11, ali isključivo kao fenomen povezan sa radnim okruženjem a ne kao medicinsku dijagnozu. Kao da je u pitanju, uprošćeno rečeno, bolest koja može da se pojavi zbog problema na poslu. A naučni, pre svega psihološki, svet govori o njemu kao skupu simptoma koji mogu biti povezani s različitim uzrocima, dok je bolest specifičnije stanje sa jasnim uzrokom i patološkim promenama.
Tko je podložniji burnoutu: mladi ili stari, zaposleni u visokotehnologiziranim sektorima ili oni u manualnim i kako pozitivne elemente digitalizacije iskoristiti za prevenciju burnouta. O tome govorimo s psihologinjom i savjetnicom Borkom Ogrizović iz Rijeke.
Branka, danas govorimo o burnoutu. To je relativno novi pojam, ne baš tako novi, ali puno se priča u posljednje vrijeme. Na početku, kako ga ustanoviti? Koje su mu glavne karakteristike i koji su uzroci?
Burnout nije novi pojam, to je pojam koji se prvi put pojavio sedamdesetih godina, naravno prošlog stoljeća. To znači da je preko pedeset i pet godina već prisutan, ali činjenica da u ovom našem današnjem vremenu, a možda čak i zadnjih 10-15 godina, gdje svi živimo, jako jako ubrzanim tempom, imamo neki prestimulirajući stil života, je došlo do buma burnouta. I sada već razmišlja se u znanstvenim krugovima, a možda je već to i donešeno, ja nisam upoznata da će burnout ili sindrom sagorijevanja biti proglašen i bolesti i biće u klasifikaciji mentalnih oboljenja. Znači, to je nešto što je sada jako, jako prisutno svagdje u svijetu. U Hrvatskoj je jako puno i zahvaćene su sve dobne skupine. Kako prepoznati burnout, za razliku od onoga čime smo svi suočeni svaki dan? Mi smo svaki dan suočeni s nekim stresom. Stres je nekako prirodan, kod svih nas može biti vrlo različit. Neki stresovi mogu biti malo intenzivniji, ali stresovi obično traju kraće vrijeme, prolazni su i kad prođe taj stres koji nas uznemirava i koji zahtijeva od nas da se prilagodimo po ponašanju i emocionalnom reagiranju ili nekim aktivnostima, zapravo mi se jako brzo oporavimo. Za razliku od burnauta, gdje zapravo imamo puno nekakvih simptoma koji su pritajeni ispočetka. Znači, imamo jedan konstantan stres koji ne prestaje trajati. I imamo nekakve četiri faze kod burnouta, prva vam je psihička i fizička iscrpljenost. Ljudi konstantno se osjećaju umorno, ne samo mentalno, nego i u tijelu. Znači, jako se brzo zamaraju, teško započinju bilo kakve poslove. Narušeno im je jako i emocionalno funkcioniranje. To znači da ti ljudi jako intenzivno emocionalno reagiraju, budu preplavljeni s emocijama koje, naravno, nisu ugodne. To su vam frustracija, razdražljivost, uznemirenost, a jako često dolazi i do paničnih napadaja, gdje osobe se prestraše da će doživjeti moždani ili srčani udar.
Saša, pomenuo si da je Svetska zdravstvena organizacija burnout povezala isključivo sa radnim okruženjem. A to ne mora biti tako. Ako je neko u stanju burnout-a, to stanje može da nastane upravo zbog izazova koje sobom nosi privatni život.
Istina! Ako neko kod kuće mora da se nosi sa mnogobrojnim problemima svoje četvoro dece vrlo različitih uzrasta i recimo zdravstvenim problemima bračnog partnera, za takvu osobu odlazak na posao može predstavljati neku vrstu relaksacije, ili bekstva od takvih problema u nekakvo sigurno i dobro poznato okruženje u kojem je raspon problema predvidljiv i nema takvu težinu. To dalje, znači, da se u statistikama o Nemačkoj koje sam malopre izneo ne može tačno znati koliki broj slučajeva je prouzrokovan problemima na radnom mestu. A postoji naravno i krov iznad svega a to je celokupno društvo koje može da se nađe u krizi, bio da je reč o teškoj ekonomskoj krizi, ratu, epidemiji ili nečem sličnom. Kakva kombinacija kojih faktora čini sindrom sagorevanja – to je pitanje koje uveliko prevazilazi samo takozvani „stres na poslu“.
Šta je sa činjenicom da nam je društvo – najkasnije od industrijske revolucije naovamo – sve naprednije, i to kako u tehničkom smislu tako i oblasti obrazovanja i načina da sebi olakšamo život? Zanimljivo je da bi tehnički napredak trebalo da nam omogući i više vremena i bolje načine za savladavanje raznih problema. A opet, kao da nije tako?
E, time si pokrenuo pitanje koje još dodatno usložnjava stvar, i ja sam sklon da to doživim najpre kao neku nepravdu: imamo bolje tehničke mogućnosti nego ikada ranije da olakšamo sebi život, a on mi generalno izgleda sve teži. Ali odgovor većine psihologa i sociologa na to pitanje je relativno jednostavan i glasi: svaka nova tehnička tekovina nam pruža mogućnost za bavljenje većim brojem stvari, pa time i više mogućnosti uspeha, zapravo osećanja da smo bili uspešni. Ali, za to nam je potrebno i više vremena. Mnogi psiholozi ali i filozofi smatraju i variraju u svojim delima upravo ideju da je lažan taj zaključak prema kome više mogućnosti izbora znači više zadovoljstva. Meni se lično vrlo dopala konstatacija koju je izneo nemački profesor sociologije Hartmut Roza, koji je u jednom intervjuu rekao da se iluzija ogleda u tome da ljudi svoju sreću mere samo time koliko mogućnosti za nju imaju. A ne i time koliko su takvih mogućnosti zaista i ostvarili, na primer, koliko smo knjiga kupili a koliko njih zaista pažljivo pročitali.
Sve to je razumljivo, ali kako se to o čemu pričaš konkretno povezuje sa burnout-om? Nije li to sada frustracija sasvim druge vrste?
Veza je u dinamici društva – sa sve tehnički mogućnostima koje sam pominjao – i osećanju ljudi da će, ukoliko ne drže sve te mogućnosti otvorenim – zaostati ako se posvete samo jednoj i to temeljito. I tu je pomenuti profesor Roza izneo jednu predivnu analizu prema kojoj burnout ne nastaje zato što se ima mnogo posla. On je naveo primer žena koje su posle Drugog svetskog rata raščišćavale ruševine u Nemačkoj – i bile neopisivo umorne od rada. Ali to nije bilo slično sagorevanju o kojem danas govorimo. Jer je cilj bilo moguće dostići: teren će biti očišćen, i tu će uskoro stajati zgrada. Roza podseća da u današnje vreme naše stalno optimiranje svih mogućih procesa ne zna za postojanje linije gde se nalazi cilj. Brojke i kvote stalno mogu da se poboljšavaju, i koliko god da smo efikasni danas, sutra moramo da budemo još efikasniji ako hoćemo da zadržimo svoje mesto u sistemu.
To sada izgleda kao deo onog „krova“ koji si pominjao malopre, kao neko stanje permanentne krize. Nije rat, nije epidemija, nego samo normalna svakodnevica, ali ni ona nije naivna.
Pa da, to je najveći problem, sa ovakvim načinom funkcionisanja sveta burnout postaje zapravo njegov sastavni deo, neka vrsta permanentne opasnosti po zdravlje. Što se pojačava ako znamo da živimo u digitalnom dobu. Zato postoji i poseban pojam „digitalnog sagorevanja“, posebno među mladima, koji su digitalno povezani u školskim grupama ili preko društvenih mreža. Kod njih se vremenom stvara pritisak da uvek reaguju na sve. Tom fenomenu su se posvetili stručnjaci nemačke organizacije „Offline-heroji“ (Offline-Helden). Oni ukazuju da se posebno kod mladih korisnika mreža javlja fenomen vrzinog kola: da se ne bi propustila neka komunikacija, sve duže se boravi u mreži, i mozak više ne zna za mirne faze u kojima može da se odmori. Onaj ko dozvoli sebi da napravi pauzu, počinje da važi kao nepouzdan. Posledica te situacije nije samo zapuštanje školskih obaveza, znanja ili učenja, već duševna iscrpljenost, i to je taj digitalni burnout. Dakle, burnout-sindrom je mnogo složeniji nego što ga tumači Svetska zdravstvena organizacija, ali radno mesto ostaje bitan faktor za sticanje tog sindroma.
Pa da se vratimo onda radnom mestu – i sami poslodavci naravno znaju za problem – da li uopšte čine nešto kako bi ga rešili?
To je i pravi trenutak da se vratimo i nekim statistikama, veoma kompletno je temi pristupilo društvo za obavezno zdravstveno osiguranje Pronova i tu imamo jedno vrlo aktuelno istraživanje iz 2024. godine, Ono je pokazalo da stres na radnom mestu najjače pogađa najmlađe zaposlene, one između 18 i 29 godina. A to što donosi najveći stres su loše odnosno slabo definisani radni zadaci. To je situacija koju manje-više svi poznajemo: sastanak je završen, i instrukcije su podeljene, ali ih nismo baš najbolje shvatili a to ne želimo da javno izgovorimo da ne bi ispalo da je možda problem u nama. Ili pokušavamo da dobijemo objašnjenje ali nam ono stalno nekako izmiče, kao da nema nikoga ko bi nam pomogao da u glavi stvorimo jasan dijagram onoga što se od nas traži i očekuje, kao da nam u strukturi rada stalno nešto važno nedostaje. Prema podacima konsultantske kuće svetskog kalibra Mekinzi (McKinsey) to je jedan od dva najveća problema koji vode u burnout. Drugi je takozvano toksično radno okruženje u kojem je odnos prema zaposlenom stalno na granici mobinga i totalnog nepoštovanja. Poslodavci su počeli da organizuju kurseve za rukovodeći kadar, na kojima se rukovodioci upozoravaju na sve opasnosti sistema koji su doduše sami stvorili pa tu ne vidim mnogo nade u nekakve sistemske promene. I, da ponovim, danas živimo u svetu u kojem do sagorevanja dolazi i zbog ustrojstva društva, i zbog privatnih problema i zbog problema na poslu.
